Ljubica Arsić

Senke prolaznika zaustavljaju se kraj oluka, koji za kišnih dana prska izlog poput zagubljenih antilopa koje na pojilu čekaju da se pridruže svome krdu.

Ono što je nadohvat ruke potpuno je nevidljivo.

Možeš da ga čuvaš sve dok ne postane jače od tebe, a onda da ga pustiš da ode.

Ako i nije pronalazila utehu u rečima ili dodiru ruke, u poljupcu kojim bi jedva okrznula njen obraz, gledajući uvek postrance, kao da poljubac nekog ko nije tu upućuje nekom ko uporno želi da bude prisutan – majčino tiho disanje ostavljalo je na Miličinom licu nežnu i vlažnu svežinu.

Sad treba da se vrati iz drugačijeg i potpuno nepoznatog.

Ljudi zaboravljaju.

I njih zaboravljaju. Na mnoge ljude pada mrak.

Kad jedeš ljuto, možeš da plačeš do mile volje a da te ostali ne proglase kilavkom, pomislio je Paško.

Bolje je da sve ostane kao što jeste, da se nastavi onako kako su navikli.

Pokazuješ odakle je sve počelo, mesto gde se čarolija stvorila, narasla i raspršila u snove koji su utekli u novu dimenziju.

Mogućnost viđenja stvari pre nego se one dogode poseban je dar sa velikim posledicama.