James Patterson

Novorođenčad ne pamte predmete, i ako te predmete sklonite iz njihovog vidnog polja ona zaborave na to da oni postoje. Ova beba, međutim, to radi. Nema dileme da nas posmatra. Pogledajte te male oči. On već pamti. On je jedna super beba!“

„Hej“, pozvala sam tiho. „Ko je tamo? Ja sam Freni O'Nil. Doktorka O'Nil. Veterinar iz grada.“

Onda sam ponovo videla onu belu siluetu, koja je ovog puta virila iza jedne visoke plavozelene smreke. Pogledala sam u tom pravcu žmirkajući. Da, to je devojčica.

Od nekih jedanaest-dvanaest godina. Imala je dugu plavu kosu i široku haljinu. Haljina joj je bila pocepana i isflekana. Da li je bila dobro? Nije mi izgledalo da jeste.

Mora da me je čula i videla. Počela je da beži. Izgledalo je da je uplašena. Kao da je bila u neprilici. Nisam mogla dobro da je vidim. Magla se ponovo spustila poput iscepane zavese.

„Čekaj!“, viknula sam. „Ovde ne treba da budeš sama. Šta radiš? Molim te, stani!“

Nije to uradila. Štaviše, ubrzala je, saplela se na jedno oboreno stablo i pala na kolena. Viknula je nešto što nisam mogla da razaberem.

Srce je počelo da mi lupa. Nešto nije valjalo. Počela sam da trčim prema njoj. Pomislila sam da se možda povredila. Ili je bila drogirana? Možda Je bilo to. Možda je bila starija. Kroz maglu mi je bilo teško da procenim koliko godina ima.

Mesečine jedva da je bilo, pa nisam bila baš sigurna ali mi se činilo da su joj proporcije malo čudne. Ruke su joj bile uvučene u nešto.

Stala sam. Teško! Srce je htelo da mi iskoči iz grudi. Čula sam ga u ušima.

Nemoguće.

Naravno da je nemoguće.

Skoro da sam vrisnula. Ostala sam bez daha - naslonila sam se na jednu visoku smreku.

Izgledalo je da devojčica ima krila.

Otišla sam kući da prespavam, pa da sutra vidim šta mi valja činiti po tom pitanju - ili, što je bilo verovatnije, da zaspim i sve to jednostavno zaboravim

Dr Mekdonah je bio četvrta žrtva. Dosad su bila ubijena četiri lekara. Četki lekara sa sumnjivom prošlošću, neizvesnom sadašnjošću, a sada i bez budućnosti.

Dejvid je bio molekularni biolog, i to dobar, iako kao istraživač nije zarađivao mnogo novca.

Sećam se nekoliko stvari o kojima je pričao, a koje su mogle da imaju veze sa tom devojčicom sa - reci to, Freni - prelepim krilima. Kada je filmska verzija Parka iz doba jure stigla u Bolder, Dejvid mi je rekao da je ideja o genetskom ukrštanju vrsta mnogo realnija od ovog filma o dinosaurusima. Rekao je da se eksperimenti u toj oblasti sada obavljaju u mnogim nezavisnim laboratorijama, a da su neki od njih i zabranjeni.

Biotehnologija definitivno postavlja nove granice u nauci. Ona može - a bez sumnje će to i uraditi - da ubrza evoluciju mnogo više nego što je to bilo čemu do sada pošlo za rukom. Pitanje je, međutim, da li smo mi emotivno i moralno spremni za ono što će moći da se napravi u vrlo bliskoj budućnosti. Setila sam se da je Dejvid rekao da su na tom polju najveći rezultati postignuti na vinskim mušicama, i to je za mene bilo veoma utešno.

Takođe mi je kazao i nešto što mi je u svetlu sinoćnjeg događaja sada izgledalo zanimljivo. Rekao je da pri genetskim manipulacijama „stvari uvek ispadnu naopako, to se stalno dešava, Freni. To je takva materija“.

Stvari uvek ispadnu naopako.