Radoš Kosović

Samo unazad gledah. To svu radost uguši;

Ali onda mi uteha zapeva u duši:

Unapred gledaj, ne unazad! Nek živi nada:

Što želiš, pod ovim suncem naći ćeš nekada.

Gde vrelo života teče, tamo me put šalje.

Gde drvo života cveta, cvetaće i dalje.

Unapred gledaj, ne unazad! Nek živi nada:

Što želiš, pod ovim suncem naći ćeš nekada.

Svake zime lednik je rastao, sakupljao sneg, svake zime rastao je kao što treba, i svakog leta se topio, curio je, kapao, i kapi su se slivale u potoke, vođene silom teže, i potoci su se spajali, prerastali u vodopade, reke.

Ali turisti ne vide vodopade Sesterfosene, niti Senstebeov katun na planini, sve je to davno nestalo, i ne vide reku Breju, ona je prva iščezla, mnogo pre nego što su brodovi došli, mnogo pre nego što su se Amerikanci i Japanci pojavili sa svojim telefonima i foto-aparatima i produženim objektivima.

sve se dešava retko i mora se planirati, zaboravila sam to posle svih ovih godina.

Uzimaju led s Blofone, čisti beli led iz Norveške, i reklamiraju ga kao najekskluzivniju stvar koja se može staviti u piće, maleni ledeni breg okružen zlatnim alkoholom, ali ne za norveške kupce, ne, već za one koji će ga skupo platiti.

Svi lednici se tope, znam ja to, ali nije isto kad to i vidim

Sav život je voda,

Što je suvlja naša zemlja postajala, to je Ana više govorila o severnim zemljama, gde kiša ne pada samo ponekad u hladnim mesecima, već i u proleće i leto.

preselio se u Francusku, vraća se samo na sastanke lokalne uprave, očigledno mu ne pada na pamet da se skloni s mesta predsednika, ni slučajno, voli on svoj posao, a inače uživa u penziji tamo u Francuskoj, igra golf i odlazi na degustacije vina, sigurno je čarobno ‒ stvarno je upotrebila tu reč, čarobno, a ja stojim kod rafova.

„Dve proste reči, Signe. Dve reči koje su kliše. Ali koje su najistinitije, jer ne ukazuju ni na prošlost ni na budućnost, niti na bilo šta drugo osim na nas.“