Momčilo Đorgović

Društvenim talogom vođe radikala su lako manipulisale, otvarale im vrata legalnog uspeha, „prali“ su ih kroz institucije i postavljali ih na položaje za koje ni lično ni stručno nisu bili sposobni, niti bi ih ikada u normalnim okolnostima dosegli. A odbacivali su sve one koji su tražili poštovanje zakona i civilizovani život bez korupcije. Preduzimljivi ljudi su onemogućavani na svaki način, sumnjičeni su, diskvalifikovani, pretvarali su ih u „pačavre“ organizovanom kampanjom tračevima po svojim tabloidima

Što su čitaoci nepismeniji, novine su tiražnije

Što su konzumenti nepismeniji, to su novine uspešnije, njima nepismeni više veruju.

Kao sa švedskog stola, u poslednjih trideset godina za autentični identitet se čas uzimao period između dva rata, čas period od 1903. do 1914, čas srednji vek.

Poznato je kako su prvi učeni ljudi u vreme Aleksandra Karađorđevića odbijali da se donese krivični zakonik:

„Naš narod još živi u patrijarhalnom stanju. Dobrom čoveku nisu potrebni zakoni. Zakon je proizvod prisile za sprečavanje zla i on se piše zbog onih koji su zli. Naš narod je u svojim shvatanjima tako dobar i tako zdrav kao možda ni jedan drugi narod u Evropi. Otuda mu, dakle, i nisu potrebna nikakva lekovita sredstva. Trebalo bi ga, štaviše, zaštititi od svih zakona, iz kojih bi tek mogao da nauči mnoštvo zlodela.“

Tako Isidora Sekulić u nezavršenom romanu pokazuje odnos dvojice studenata komunista, jedan je iz dobrostojeće porodice sa Dedinja, a drugi je sa sela, iz Bosne. Prvi prihvata drugog prijateljski, sa punim poverenjem, komunistički, a kod drugog iskri zavist u očima kad je na Dedinju, i svom dedinjskom drugu snuje nešto perfidno, seljački.

Neradni i lenji bili su lak plen za populiste, ali i odlična građa za partokratiju – učlaniš se u stranku, stranka osvoji vlast i njeni članovi su rešili sve svoje egzistencijalne probleme i mogu se mirno prepustiti kulturi lenjosti. Partokratija i jeste politički oblik lenjosti

hajdučki i čobansko-nomadski mentalitet na vlasti.

Srpska istoriografija jeste uglavnom centrirana na dramaturgiji permanentne teologije rata i oslobađanja.

U politički i kulturni život uleteo je iznenada i proleteo kao kometa.