Матеја Ненадовић

Ту нам у Бељин дође Милош Стојићевић Поцерац (до то доба није био знатан), од своји̓ Поцераца поутек̓о. Сад Карађорђе обу опанке и пушку на раме, па пешке, и ми, нас око сто педесет, за њиме, премда се његов коњ, дорат, и наши̓ неколико коња, а и мој, поиздалека за нама, води; али ми сви у опанцима за њим пешке уз Добрану, куд нас Милош проводи, више шумом него пољем, до Цера планине, испод Цера дођемо у Двориште Милоша Обилића. Ноћимо. Од нашега друштва отиде неколико момака кроз Китог, на друм куда Турци већ из Босне слободно у Шабац пролазе; побију се и донесу пет глава турски̓. Онде су доведена три кмета поцерска, који су ишли у Турке и ̓рану носили. Пита Карађорђе: „Чије се ово Двориште зове?” — Кажу: „Зове се Милоша Обилића, војводе поцерског, Двориште”. — „Е, којекуда, посеците ову тројицу, турске удворице, који воле Турцима него својој браћи Србима; а ово нека буде (руком на Милоша Стојићевића) војвода Милош Поцерац, Милошу Обилићу на место! А ви, Поцерци (окрете се њима, јербо је онде с Милошем дошло неколико, око сто, Поцераца), видите како ова тројица платише својим главама, који воле Турцима него својој браћи Србима; тако ћете и ви сви који одсад не узаслуша овога мога и вашега војводу Милоша. А ти, војвода поцерски, ако моје заповести не испуњаваш, овим ћеш трагом проћи.” Поклони се Милош и пође му руци; он не даде руке, но се у образ пољубише. — И рече Милош: „Господару, сто живота да имам, сви̓ ћу сто изгубити, а твоју ћу вољу и заповест до смрти испуњавати”.

Одма нам дође кнез Јанко из Конске за смедеревску, Ђурица из Ресаве за Ћупријску, Вукашин из Сабанте за јагодинску, Јован Протић за пожаревачку. Сваки је донео како се заклео, и од скупштине полномошчије... Чуше околни људи за синод и навалише као на светињу, тужити се и питати које зашто. Особито калуђери са старим дипломама, да им потврдимо. Друге смо људе задовољавали како смо умели, калуђере пак одбијали смо: да није синод јоште потпунио се, а и то требаће чекати да буде, и да скупштина привилегије потврди, итд.

Трећи дан спремимо се и опростимо са пустињом вољавачком и пођемо за у Боговађу. Ударимо на Тополу, гди нас је лепо угостио; ми захвалимо господару, дођемо у монастир Боговађу. Калуђери нас лепо приме. Поделимо собе и квартире; определимо најлепшу игуманову собу за заседаније.