Branislava Radević-Stojiljković

Bože, daj mi snage da prihvatim ono što ne mogu da promenim, hrabrosti da promenim ono što mogu, i mudrosti da razlikujem to dvoje.“

„Znaš, pre sam razmišljala o Dvanaest koraka i o tome kako sve ima veze s Bogom i time kako će nam On pomoći i spasiti naše duše i tako dalje. Ali zašto nekima od nas daje tako strašno bedan život dok drugima da sve?“

„Zato što ispaštamo naše grehe na zemlji pre odlaska u Njegovo slavno carstvo nebesko.“

„Hoćeš da kažeš da je bolje tamo gore nego ovde dole?“

„Da, gospoja, baš to“, odvratio je.

„Zašto se onda ne ubiješ i odmah ne odeš?“

„Oh, Elektra“, Majls se nasmejao. „Zato što moramo da obavimo posao ovde dole, šta god da je to što On traži od nas. A ako pogledaš u svoje srce i molitvom ga zamoliš za vođstvo, saznaćeš šta je to.

„O tome moraš ti da odlučiš, Elektra, moć je u tvojim rukama.

Stajala sam u agoniji neodlučnosti.

Ne pomeraju se planine običnom pričom.“

devojka zasigurno poseduje integritet.

Možda je po njihovom mišljenju bilo kul detaljno objasniti zašto su otišli, ali ja sam samo mislila na to kako bih to mogla biti i ja, da bi i o meni mogli tako da pričaju u budućnosti.

Zatvorenost kojom je zračila, njena samouverenost, savršeni maniri… možda je sve to bio proizvod aristokratske loze stare stotinama godina.

Ulazila sam u naše porodične automobile još otkad sam bila dete, i miris je uvek bio isti, čak i sad, kad Tate više nema. Označavao je dom i bezbednost, i flaširala bih ga kad bih mogla.

„A šta je bezbedno mesto?“
„Oh, to je psihoterapeutski termin za mesto u koje možeš da pobegneš u mašti, ili da ga se sećaš na javi, i koje te čini srećnom.“