Bar otvori svoj poklon pre nego što odeš u krevet – reče otac.
Pokaza na paket uvijen u celofan koji je stavio prethodne noći na trpezarijski sto.
Oklevao sam časak. Moj otac klimnu glavom. Uzeh paket i odmerih ga. Pružih ga ocu ne otvorivši ga.
– Najbolje je da ga vratiš. Ne zaslužujem nikakav poklon.
– Poklon se daje zbog radosti onog ko poklanja, ne zbog zasluga onog ko prima – reče moj otac. – Sem toga, više ne mogu da ga vratim. Otvori ga.
U pomrčini zore otvorih pažljivo umotani paket. U njemu je bila kutija od izrezbarenog drveta, sjajna, obrubljena zlatnim ukrasnim čavlima. Obasja me osmeh pre nego što sam je otvorio. Zvuk brave pri otvaranju bio je divan, kao u satnog mehanizma. Unutrašnjost kutijice bila je presvučena tamnoplavim somotom. Bajni „monblan majsterštuk“ Viktora Igoa ležao je u sredini, zaslepljujući. Uzeo sam ga u ruke, posmatrajući ga na odsjaju s balkona. Na zlatnom vrhu pera bio je urezan jedan natpis.
Danijel Sempere, 1950