Recite mi, Hejstings, smatrate li vi da je slučaj završen?
- Pa - praktično, da. Imamo čovjeka. Imamo dokaze. Još je samo potrebno sve to da se dovrši. Poaro zatrese glavom.
- Slučaj je završen! Slučaj! Hejstings, slučaj je čovjek! Sve dok ne saznamo sve o tom čovjeku, tajna je isto tako velika kao što je i bila. Nismo ga stavili na optuženičku klupu zbog pobjede!
- Znamo o njemu prilično mnogo.
- Ne znamo uopće ništa! Znamo gdje se rodio. Znamo da je bio u ratu i da je ranjen u glavu, tako da je otpušten iz vojske zbog epilepsije. Znamo da je skoro dvije godine stanovao kod gospođe Marburi. Znamo da je bio tih i povučen - ona vrsta ljudi koje nitko ne primećuje. Znamo da je otkrio i realizovao jednu izuzetno lukavu shemu sistematskog ubojstva. Znamo da je napravio nekoliko nevjerojatno glupih grubih grešaka. Znamo da je ubijao okrutno i nemilosrdno. Znamo takođe da je bio tako dobar da nije dopustio da drugi ljudi budu optuženi za zločine koje je on izvršio. Ako je želio da ubija neuznemiravan - ništa lakše nego da je pustio da drugi ljudi pate zbog njegovih zločina. Zar ne vidite, Hejstings, da je ovaj čovjek pun suprotnosti? Glup i prepreden, nemilosrdan i velikodušan - mora da postoji neki dominantni faktor koji dovodi u sklad ove njegove dvije prirode.
- Naravno, ako ga tretirate kao psihološku studiju - započeo sam.
- Što drugo i jeste taj slučaj od samog početka? Celo vrijeme ja polako i oprezno tapkam svojim putem - pokušavajući da upoznam ubojicu. I sad shvaćam, Hejstings, da ga uopće ne znam! U nedoumici sam.
- Ţudnja za moći - počeo sam.
- Da - to bi moglo da objasni mnogo toga... Ali to mi nije dovoljno. Ima još nekih stvari koje bih želio da znam. Zašto je izvršio ova ubojstva? Zašto je izabrao baš te ljude I?