Aleksandar Bilanović

Ipak, najgori od svih bio sam ja. Sedeo sam sa ljudima koje niti sam voleo niti su mi se sviđali, slušao sam njihove maloumne priče i veselo se smejao, primao njihove lažne zagrljaje, a da im nisam ničim stavljao do znanja kako se osećam u vezi s mentalnim prolivom koji prosipaju. Njihov greh biće oprošten jer ne znaju šta rade. A moj?

Radije poslušamo nekog drugog nego da sami donesemo odluku, bar kad se otvore važna životna pitanja. Na taj način, ako se ispostavi da je odluka loša, imamo koga da za nju krivimo. Ne plašimo se toliko posledica loših odluka koliko krivice što smo

Kad prosejavaš zlato sa dna reke, prosejaćeš tone i tone mulja i peska pre no što nađeš grumenčić zlata

to što ti misliš da su gluplji od tebe ne mora da znači da jesu. Koliko je neko glup ili pametan vidi se po odlukama koje donosi i po onome što radi, a ne po tome šta misli. Kao drugo, pametni ljudi su savršeno sposobni da donesu neverovatno glupu odluku jer donošenje ispravne odluke ne zavisi samo od pameti. I kao treće, kažeš da si uvek bio svestan posledica svojih radnji, ali znam da si se u stvari nadao: „neće valjda…“ E, samo da znaš da nema ništa skuplje na svetu od „neće valjda“. I tu već nije reč o tome da li si pametan, nego da potreba da rizikuješ i da se kockaš sa vlastitim životom odnosi prevagu u odnosu na pamet

Svako ko se u Srbiji opredeli za karijeru profesionalnog političara neminovno poseduje crtu ludila. Kako drugačije objasniti želju da se zapliva u političke vode kada se imaju u vidu zatvoreni, pobijeni i popljuvani

prethodnici. Koliki ego čovek mora imati da pomisli kako je on suviše unikatan i sposoban da bi ga čekala ista sudbina?

Gde li smo se i kada mi ostali tako žestoko zajebali?

ažu da je i to moguće da se desi, da životnim navikama promeniš genetske predispozicije svojih potomaka

Sreća je izgleda naše prirodno stanje koje poremetimo tek kada počnemo da tražimo nešto više.

Šta je prava sreća? Zašto je uvek, bez izuzetka, tražimo na pogrešnim mestima?