Jelena Kostić Tomović

Ovde vreme nije konopac sa dva kraja. Ovde vreme više nije odsečeno od spoljnog sveta. Ovde ne postoje dve vremenske ravni. Ovde ne postoje dva sveta. Dok smo ovde, Zemlja se okreće.

Ne predočavamo ono što je prošlo. Prošlost je davno umrla.

Vratićete se svakodnevnom životu. Otići ćete u različitim pravcima. Ako ostanete zajedno, bićete društvo iz pozorišta. Sešćete u kafane. Pomislićete na sutrašnji dan. Malo-pomalo vratićete se u stvarnost. Opet ćete moći da kažete da je stvarnost surova. Otreznićete se. Opet ćete voditi sebi svojstven život. Više nećete biti celina. Otići ćete sa j e d n o g mesta na različita mesta.

Ali prethodno ćemo Vas još psovati.

Stekao sam sposobnost da prihvatam tuđe norme: trebalo je da izbegavam vlastitu nenormalnost.

Govorio sam. Izgovarao sam. Izgovarao sam ono što su drugi već mislili.

Želeo bih da budem onakav kakav je nekada bio neko drugi.

Nije dovoljno stajati dokon, treba i rušiti zidove.

Ko ubija sve pred sobom živi u problematičnim iluzijama

U svojoj sam priči drugom rečenicom samo želeo da proizvodim zvuke, dok sam narednom rečenicom već želeo da privučem pažnju, dok sam narednom rečenicom već želeo da GOVORIM, dok sam narednom rečenicom već želeo da ČUJEM SEBE KAKO GOVORIM, dok sam narednom rečenicom već želeo da DRUGI čuju kako govorim, dok sam narednom rečenicom već želeo da drugi čuju ŠTA pričam, dok sam narednom rečenicom već želeo da prečuju druge koji TAKOĐE izgovaraju neku rečenicu, a tek mi je pretposlednja rečenica u priči bila potrebna za PITANJE, a tek sam poslednjom rečenicom u priči počeo da pitam šta su govorili DRUGI, oni koje su prečuli dok sam ja izgovarao svoju rečenicu.

A poznato je da niko nije ružniji od onoga ko nimalo nije kriv za svoju ružnoću.