Radmila Mečanin

Napred, između jela pokrivenih injem, već se plavi zora. Breze se razmiču, zveckaju majušnim ledenicama na končanim grančicama, otvaraju im široku poljanu, ukrašenu debelim jorganom snega. Evo i krive lipe sa dupljom, uskom i dugom, kao

Postoji jedino ono što jeste. Jedino ono što jeste.

Naokolo svirepo pleše mećava.