Johan Volfgang Gete

bog sveti zna što li ih je takve satvorio! – svim žarom uobrazilje da prizivaju uspomenu na prohujale jade, mesto mirno da podnose sadašnjost ravnodušnu

nesporazumi i odugovlačenja stvaraju u svetu možda i više zapleta no pakost i lukavost.

Ali i u običnome životu nepodnošljivo je kad se zaori, ama za svakim koji je učinio kakvo iole slobodno, plemenito neočekivano delo: „Taj je pijan! Taj je pomerio pameću!“ Oj, vi trezveni, neka vas je stid! Oj, vi mudri, sram vas bilo

Sve, sve, ali ljubav; ničega kao ona na ovome belome svetu da čoveka nužnim učini

Pa eto, i u ovome sitnom poslu, opet sam iskusio da nesporazumi i odugovlačenja stvaraju u svetu možda i više zapleta no pakost i lukavost.

Jeste, ja sam samo bludeći putnik, gost i došljak na ovoj zemlji! A zar ste vi nešto više?

Mi se ljudi često žalimo – otpočeh ja – što je tako malo dobrih dana, a tako mnogo zlih, samo, kako se meni čini, uglavnom mi tu u pravu nismo. Da nam je, nešto, srce uvek otvoreno, spremno da uživa u svemu dobrome što nam Bog odredi za nasušni dan, tada bismo mi imali dovoljno snage da podnesemo i zlo, čim iskrsne.

Potražim Lotine oči; ah, one su prelazile s jednoga na drugoga! Ali na mene, na mene koji sam tu stajao sasvim sam, na mene i ne padoše! Srce joj je moje hiljadu puta reklo: zbogom! A ona me i ne vide!

Mili moj! Lebdim u neizvesnosti toj; i uteha mi je sva: možda se zaista za mnom osvrnula! Možda! Laku noć! O, što sam dete!

Trebalo je da vidiš na šta ličim, kako šašavo izgledam kada se u društvu govori o njoj. Pa još kad me upitaju kako mi se dopada! Dopada! Ta reč – mrzim je smrtno! Kakav li mora da je čovek kome se Lota ne dopada, kome ona ne ispunjava sve misli i pomisli, sva čuvstva.