Odrasla je u izobilju, uz privilegije i, iznad svega, u miru, u prostranoj palati u pustinji. Jedinica jednog plemića i njegove mnogo voljene žene, dobila je ime Mirjam, po majci velikog proroka, i Bahija, što je značilo
„veoma lep“, i od najranijeg detinjstva nije znala ni za šta drugo osim za pohvale i ljubav. Spavala je u sobi sa zlatnim listićima na zidovima, u krevetu od fino rezbarene slonove kosti. Nosila je svilu tkanu u Uarzazatu i bojenu u Esauiri u oker i indigo i crveno, dopremljenu po visokoj ceni sa Bliskog istoka. Imala je sluge koji su je oblačili, koji su je kupali, koji su je hranili, i još sluga da je podučavaju Kuranu i muzici i poeziji, drevnoj poeziji njenih pustinjskih predaka. Bila je lepa i spolja i iznutra, dete lepog lica i blage naravi kakvo bi svaki plemeniti otac samo poželeo, dragulj visoko cenjen iznad svih rubina i ametista i smaragda koji su krasili vratove i zglobove sve četiri žene njenog oca.