Gordana Breberina

Njoj je potrebna moja galama, meni je potrebno njeno ćutanje Osim toga, zna da ne mogu da zaspim bez nje.

Vratiće se zato što sam ja njeno drvo. Njeno sidro. Njen momak, njen brat, njena senka. Ja sam vazduh koji diše. Ja sam tlo pod njenim nogama.

Vratiće se kad bude bila spremna.

I ja ću biti tu.

I dalje sedi i gleda me i ja shvatam da još nismo završili.

„Ipak si mi obećao.“

„Šta sam ti obećao?“

„Da ćeš me odvesti da vidim more.“

To je bilo davno. Maltene sam i zaboravio. Ne sećam se više kad, ne sećam se više gde, ali mislim da je padao sneg. Solanž je oduvek htela da vidi more, a ja hoću ono što ona hoće. Da je htela da vidi Severni pol, obećao bih joj i to.

„Evo u nedelju, ako hoćeš.“

„Da, hoću.“

Milioni ljudi idu u lov svake nedelje. Njima niko ništa ne kaže. Njima izdaju dozvolu. Kako bi ubijali jelene koji nisu ništa tražili i koji kopaju zemlju pokušavajući da se prehrane. Mi takođe lovimo, ali mi lovimo budale.

Imaju čak i električne prozore, spadaju u kvalitetnije automobile, a i hteo sam da bude reno jer ne postoje kola koja su manje upadljiva.

Devojka nije uzimala kanapee, bila je previše lepa da bi bila gladna.

Uzbuđenje je zamenilo strah, sada je želela da se sreće sa svojim čitaocima, želela je da uzme mikrofon i kaže im kako je sve moguće, čak i da se promeni sopstveni položaj, sopstveno telo, i da se možda duboko u svakom od njih krije neka priča, neki lik.

ugrađenim u mozak… Ali ljudima će, gospođo Verbaldi, uvek trebati priče, dobri likovi, uvek će želeti da sanjaju, zato što je čovek takav, on se ostvaruje kroz svoj san i kroz san drugih ljudi.

Kad je čovek mlad, manje je ružan, posle si onakav kakav si.“ Nije volela da joj se protivreči, malo je pričala o prošlosti, a još manje o svom mužu, koji je umro dvadeset godina ranije.

Misterije nemaju dno, nemaju granice. One privlače zvezde

Arman je bio u pravu, plašila se. Zato što nije znala treba li da se plaši ili ne, pa je njeno telo odlučilo da se plaši ne bi li bilo spremno ako zatreba.