Bojana Janjušević

Lako se stavim u tuđe cipele.

Uočavam neke sitne detalje pored kojih ljudi često prolaze ne primećujući ih.

I radujem se dvostruko više nego drugi ljudi. Zrak sunca, miris ljiljana, božićni ukrasi izazivaju u meni talase sreće.

Treba biti pažljiv, ali da ne dozvolimo da naše dete umisli da je centar sveta. Treba mu pružati zadovoljstvo, ali da ne postane prezasićeno. Treba mu uravnotežiti ishranu, a da mu se ništa ne uskrati. Treba mu ojačati samopouzdanje, ali da ostane skromno. Treba ga naučiti da bude fino, ali da ga drugi ne gaze. Treba mu objasniti neke stvari, ali tako da ne ispadne da se pravdamo. Treba da se troši i odmara. Treba da nauči da voli životinje, ali i da bude na oprezu s njima. Treba se igrati s njim i pustiti ga da se nekad dosađuje. Treba ga naučiti nezavisnosti, ali u našem prisustvu. Treba biti tolerantan, ali ne previše popustljiv. Treba biti čvrst, ali ne grub. Treba ga pitati za mišljenje, ali ne dozvoliti da ono odlučuje o svemu. Treba mu reći istinu, ali tako da ne bude povređena njegova nevinost. Treba ga voleti, ali ne gušiti. Treba ga zaštititi, ali ne zarobiti. Treba ga držati za ruku i istovremeno ga pustiti da ode.

Roditelji su hodači po žici. Hodamo po toj niti rastegnutoj između „previše“ i „nedovoljno“, držeći u rukama paket s oznakom „lomljivo“.

Daleko od toga da sam onakva kakva bih želela da budem. Zavidim osobama koje ne brinu o tome kakvu će sliku ostaviti u javnosti, o tome šta drugi misle. Osobama koje imaju toliko samopouzdanja da ništa ne može da ih uzdrma. Ja se toliko preispitujem da uspem da se osetim krivom čak i kad sam u stvari žrtva. Ima onih koji se, da bi se dopali ljudima, ne usuđuju da kažu svoje mišljenje ako je suprotno većinskom. Ja se čak ne usuđujem ni da mislim drugačije. Zavidim onima koji nemaju potrebu za tuđim odobravanjem da bi mogli da vole sebe.

Volela bih da je jedino odobravanje koje mi je važno moje lično.

Naša deca nam ne pripadaju, mi smo nešto poput uzgajivača biljaka, pomažemo im da porastu. Dete koje potom nastavi svoj put jeste čista nagrada. Naravno, to se ne postiže za jedan dan, teško je kad ga više ne viđaš svakog dana, treba naći drugi smisao života, druge zanimacije, ali sreća je gledati ga kako postaje ispunjen čovek.

Nadam se da, ni kad ostarim, neću biti stara

Zamišljam svoju mamu kraj mene, njenu ruku na svom ramenu. To me više ne boli. Ne umem da kažem otkad je uspomena na nju počela da me umiruje. Bol kao da se iskrala na vrhovima prstiju. Najpre se toliko naviknemo na nju da ona postane naš sastavni deo. I onda, jednog dana, shvatimo da je nestala, ustupajući mesto nekim ožiljcima i brojnim lepim uspomenama. Trenuci u kojima mislim na svoju mamu postali su gotovo podnošljivi, jer je čine i dalje živom.

iko minuta u tišini.

Zamišljam svoju mamu kraj mene, njenu ruku na svom ramenu. To me više ne boli. Ne umem da kažem otkad je uspomena na nju počela da me umiruje. Bol kao da se iskrala na vrhovima prstiju. Najpre se toliko naviknemo na nju da ona postane naš sastavni deo. I onda, jednog dana, shvatimo da je nestala, ustupajući mesto nekim ožiljcima i brojnim lepim uspomenama. Trenuci u kojima mislim na svoju mamu postali su gotovo podnošljivi, jer je čine i dalje živom.

Zamišljam svoju mamu kraj mene, njenu ruku na svom ramenu. To me više ne boli. Ne umem da kažem otkad je uspomena na nju počela da me umiruje. Bol kao da se iskrala na vrhovima prstiju. Najpre se toliko naviknemo na nju da ona postane naš sastavni deo. I onda, jednog dana, shvatimo da je nestala, ustupajući mesto nekim ožiljcima i brojnim lepim uspomenama. Trenuci u kojima mislim na svoju mamu postali su gotovo podnošljivi, jer je čine i dalje živom.