Edi de Vind

Čovek u koncentracionom logoru svakodnevno provede mnogo lepih sati. U tim trenucima sijalice se gase, struja se isključuje i žica se seče. Duša može da se oslobodi iscrpljenog, izmučenog tela. U svetu u koji logoraš noću odlazi ne postoje ni čuvar ni starešina bloka ni kapo. Postoji samo jedan gospodar, a to je snažna čežnja. Postoji samo jedan zakon, a to je sloboda.

Nagon za okrutnošću, koji sredina i obrazovanje sistematski potiskuju u svakoj civilizovanoj osobi od ranog detinjstva, probudio se u nemačkom narodu. Nacionalsocijalistički moral, uz neophodnu dozu alkohola, pretvarao je ljude u đavole. Iako je to zapravo uvreda za đavola, jer je on samo osvetnik. Đavo muči samo one koji su zaslužili svoju kaznu ili kad, kao u slučaju Fausta, ugovor i uslovi prodaje to opravdavaju. Nacisti se obrušavaju na nedužne žrtve bez ikakvog opravdanja.

Firer je vikao na svoje generale. Oni su to podnosili zahvaljujući tome što su i sami vikali na svoje oficire. A oficiri su vikali na vojnike. Poput bilijarske kugle koja se zaustavi kad udari drugu kuglu, vojnici su se smirivali tako što bi istukli logoraše i izvikali se na njih.