Antonio Skurati

Sad nam svi govore da je rat završen. Ali mi se i dalje smejemo. Mi smo rat. Budućnost pripada nama. Ne vredi, tu ne može ništa da se učini, ja sam poput zveri: osećam vreme koje dolazi.

Raširenih nozdrva, u ovoj polupraznoj dvorani osećam miris veka, a onda pružam ruku, opipavam puls svetine i siguran sam da je ovde moja publika.

Grad utonuo u mrak, uličice pune izopačenosti batrgaju se iza njega poput ogromnog oslabljenog organizma, džinovskog ranjenog grabljivca koji hramljući ide u susret kraju.