Džil Mensel

Stvar je bila u tome što ga je Didi odlično poznavala bez obzira na to što ga nije videla trinaest godina, pa je osetila da je sasvim blago naglasio ono ja sam.

Harizma, to je nešto što se ne da odrediti. Ili je imaš ili je nemaš.

Lejla je više volela čaj, ali je kazala „Hvala!“, i oprezno srknula kafu, pa sagla glavu da Hari ne vidi grimasu na njenom licu pošto joj je ponovo napravio kafu s jeftinim granulama i mlekom od soje.

– Je li dobra?

– Divna je! – odgovorila je sa osmehom zato što niko ne voli sitničave devojke. Nije on kriv što više voli mleko od soje nego obično mleko.

Lako je bilo sažaljevati nekog ko je imao tako haotično odrastanje bez ikakve perspektive, ali Šeja Mejsona niko nije sažaljevao.

Opet, ne znam za drugo. To bi bilo isto kao da ja tebe pitam kako je to imati roditelje koji poštuju zakon, koji žive i rade zajedno i poseduju luksuzan hotel. To je tvoj život i ti ne razmišljaš o tome kako je to jer si se na to navikla.

Kad su stigli do odmorišta trećeg sprata, prošaputao je: – Vidimo se sutra. Čuvaj našu tajnu.

Pogled joj je neprestano bežao od njega. Nije mogla da ga pogleda pravo u oči jer bi to bilo kao da gleda pravo u sunce.

Autobus je sad ponovo sporo vijugao putevima i vraćao je u Eliskom siromašniju ali pametniju.

Na njoj su njih dvoje, tinejdžeri rumenih obraza i blistavih očiju, stajali kraj tek napravljenog sneška i smejali se dok ih jedan vremešni Italijan slikao, a pahulje se kovitlale oko njih poput perja.

Pre trinaest godina tu je bio par labudova koji su bili nerazdvojni i uvek zajedno plovili po jezeru. Didi i Šej su izmišljali priče o njihovom životu, o njihovoj komplikovanoj porodici i svađama koje su nasamo vodili, dok su pred posetiocima jezera održavali privid blaženo srećnog para.