Dušan Kovačević

Кад за некога не постоји ништа конкретно оптужујуће, ништа компромитујуће, ништа „материјално доказиво“, а дотичног ваља оцрнити, приапсити или за главу скратити, најједноставнија и најсигурнија оптужба и осуда (без суда) је – Издајник.

Шта је тај и тај?

Издајник!

И, може бити, да је од бившег (српског) комуни­сте гори само новонастали, током ратних и поратних ноћи никли – српски „капиталиста“.

Неки нови ствараоци покушавали су да раскину са стереотипима у литератури, позоришту, филму… Све је то, наравно, као и све ново, било занимљиво, узбудљиво, са укусом и осећањем побуне, која ће убрзо (и сама) постати класика, и повод да се оспорава проналажењем још „радикалнијих“ новотарија, које су завршавале „модним криком“ за једно лето. (И кад би се сви уморили од експериментисања, онда би се лепо опет враћали класичној литератури, драми, филму…)

Можда ме је љубав спасла. И велика жеља да се радујем сунцу.

„Судбина“ је објашњавала и оправдавала несреће у времену без права на дужи бол.

„Па, ја сам таксиста, сине“. Он је рекао: „Ти си таксиста другима, а мени си отац.“

Човек може у овом граду да поживи стотину година и увек ће се наћи неко ко ће му поменути завичај. Све што ваља овде си стекао, све што не ваља – донео си…

колико сам разумео Аристотела, писац у своме занату не сме правити грешке у односу на истину.

док сам напуштао аеродромску зграду, размишљао сам како ми очеви увек кажемо на време све што не треба: оно што треба кажемо касно… Или никада.

Чини ми се, неки пут, да наши људи једва чекају да остаре, не би ли годинама и изгледом стекли поштовање које им је за живота било ускраћено.