En Bronte

Samo kažem da je bolje naoružati i ojačati heroja, nego razoružati i oslabiti neprijatelja, i ako gajite mladicu hrasta u staklenoj bašti, čuvajući je pažljivo noću i danju, i štiteći je od svakog daška vetra, ne možete očekivati da ona postane snažno drvo poput onoga što raste na padini planine, izloženo aktivnostima prirode, nepošteđeno čak oluje.“

Dragi moj Gilberte“, rekla je, „volela bih da nisi to učinio! Znaš koliko mi tvoje dobro leži na srcu, koliko te volim i cenim iznad svega na svetu, i kako čeznem da te vidim zbrinutog u životu, i kako bih gorko patila kad bi se oženio tom devojkom ili ma kojom drugom iz susedstva. Ne znam šta nalaziš u njoj. Nije to samo što nema novaca – daleko od toga – ali ona se ne odlikuje ni lepotom, ni bistrinom, ni dobrotom, ničim što bi se moglo poželeti. Kad bi znao svoju sopstvenu vrednost kao što je ja poznajem, ne bi ni sanjao o tome. Pričekaj malo i videćeš! Ako se vežeš za nju, kajaćeš se celog života kad se obazreš i vidiš koliko ima boljih devojaka. Veruj mi.“

Svi romani su, ili pak treba da budu, napisani i za muškarce i za žene, i ne mogu da pojmim kako čovek sebi može da dozvoli da napiše bilo šta što će osramotiti ženu, niti zašto se žena osuđuje ako piše nešto što je prilično i svojstveno muškarcu.

Znam da voliš dugu priču i da si pobornik potankosti i podrobnih pojedinosti kao moja baka, stoga te neću štedeti; moje sopstveno strpljenje i slobodno vreme biće mi jedino ograničenje.

Ovo je prva otplata mog duga. Ako ti se novac sviđa, reci mi, i ja ću ti ostatak slati prema svom slobodnom vremenu. Ako bi više voleo da ostaneš moj poverilac nego da puniš kesu tako nezgrapnom teškom monetom, reci mi ipak, i ja ću ti oprostiti rđav ukus i rado čuvati blago za sebe.

„Jer, draga moja, lepota je svojstvo koje je, pored novca, obično najprivlačnije za najgoru vrstu ljudi; i prema tome, verovatno je da će navući mnoge nevolje onome ko je poseduje.“

neka tvoja osećanja počivaju na potvrdi. Najpre prouči, onda potvrdi, onda zavoli.

ali seti se da se najblistavije čari za ljubavnika često preobrate u najveće muke za muža.’

Možda je to ipak samo ignis fatuus
****, ali nije nikakvo zlo pratiti je očima i uživati u njenom sjaju dokle god me ne bude mamila sa staze koje treba da se držim; a mislim da neće, jer sam duboko razmišljala o tetkinim savetima, i sada jasno uviđam kakva je ludost baciti se u naručje nekome ko nije vredan sve ljubavi koju imam da poklonim i ko je nesposoban da odgovori na najbolja i najdublja osećanja u dnu mog srca, tako jasno da sam, čak i kad bih ga opet videla, i kad bi me se sećao i još voleo – što je, avaj, suviše malo verovatno s obzirom na to u kakvom je položaju i kime je okružen – i kad bi me zaprosio, rešena da ne pristanem dok ne znam sigurno da li je mišljenje moje tetke o njemu, ili pak moje, bliže istini; jer ako je moje potpuno pogrešno, onda ne volim njega, nego biće iz svoje uobrazilje.

Uvek je donosio odluku da s tim raskrsti i uvek je kršio svoje odluke. Svaki poduhvat bio je ’samo još jednom’. Ako bi malo dobio, nadao se da će sledeći put dobiti malo više; a kad bi izgubio, ne bi valjalo manuti se pri ovakvom stanju stvari: mora nastaviti dok bar ne povrati poslednji gubitak.