Daniel Defoe

nesumnjivo, oni koji daju siromašnima posuđuju Gospodu i On će im to vratiti, oni koji dovode u opasnost sopstvene živote da bi dali sirotinji i da bi sirotinji olakšali i pomogli u bedi kakva je ova, mogu se nadati da u svom delu budu zaštićeni.

Kakva je nepromišljena narav naših ljudi (da li takva jeste ili nije po čitavom svetu, nije moj posao da istražujem) video sam jasno kako onda kada su se pred prvim strahom od zaraze ljudi počeli da kriju jedni od drugih, da beže iz kuća i iz grada u neizmernom i, kako sam mislio, neopravdanom strahu, tako i sada, kako se ovo opažanje raširilo, to jeste da boleština više onako ne zahvata, a da kada zahvati više nije tako smrtonosna, i videvši da se mnoštvo naroda svakodnevno oporavlja, obuzela ih je takva nepromišljena hrabrost i postali su tako nebrižljivi o sebi kada je u pitanju zaraza da nisu marili za kugu ništa više nego za običnu groznicu, uistinu ni toliko. Ne samo što su odvažno išli u društvo onih sa tumorima i gukama na sebi i tako postajali očigledno kužni, već su jeli i pili sa njima, štaviše, išli im u kuće da ih posete i čak, kako sam čuo, u sa

opet će priča na mnogo načina biti korisna jer, nadam se, nikada se ne može reći da od pripovedanja nema koristi

Uistinu sam bio zgranut ovakvim bezobrazlukom, mada me nimalo nije uznemiravalo što se sa mnom ophode na takav način. Ipak, ostao sam miran

uvek primam obazrivo i smatram običnim glasinama kojima ljudi stalno plaše jedni druge

I da nije bilo toliko sirotinje koja je oskudevala u poslu i hlebu (kako sam već ispričao), te ih je nužda terala da sve prihvate i svega se poduhvate, nikada se ne bi našlo ljudi da rade ovaj posao

onda kada je bolest najžešće harala; kada su mnogi, kako rekoh, počeli misliti, pa čak i govoriti da niko neće izmaći; i uistinu sam i ja počeo da tako mislim, i zato sam ostao iza zaključanih vrata dve sedmice i ni nos nisam promolio. Ali nisam mogao izdržati. Osim toga, bilo je sveta koji je, prkoseći opasnosti, i dalje pohađao službe Bogu, čak i u najopasnijim vremenima

bilo je to vreme kada se svako sam osećao toliko ugroženim da nije imao snage da sažaljeva nevolju drugog

Ovo je, kako rekoh, uništilo svako saosećanje; uistinu je samoočuvanje postalo prvi zakon

Konstejbl: Naše je pravo da vas zaustavimo ako nas na to primorava naša sopstvena bezbednost