Silvija Dej

„Ne shvataš me ozbiljno.”

„Gledaš na to na pogrešan način.” Stisak mu se pojačao. „Ti si slomljena. Ja sam slomljen. Ne odbacujmo parčiće. Sklapajmo ih zajedno dok ne stvore nešto novo.”

ti vrtiš filmove u glavi. Fokusiraj se na ono što je ovde i sada.”

Zašto bih uzeo ono što je na raspolaganju umesto onoga što želim?”

Voleli su uspomene koje su stvorili na tom mestu”, ispravio me je. „Uspomene koje su stvorili sa ljudima koje vole. Dok god imaju te ljude, to mesto je samo mesto.”

mu je isijavalo vrelinu, obećavajuću toplinu posle dugih meseci hladnoće.

Neke stvari uspeju samo kad ih pustiš da budu onakve kakve jesu.

Kud god da si odlutala, želim i ja da budem tam

tražim ono što sam imao. Previše sam zauzet željom za onim što trenutno imam ispred sebe.”

Bol je kao razbijeno ogledalo, kad se razbije na sredini, pukotine se šire svuda.

Brišući ruke o kuhinjsku krpu, naslonila se bokom na ostrvo. „Ako ti motor upali, provozaj ga.”

„Prvo mora da se pojavi”, rekla sam ukočeno. „I prilično je očigledno da neće doći.”

Roksi je konačno pogledala u sat na mikrotalasnoj. Sedam i petnaest. Pogledala me je, iskreno zapanjena. „Hoćeš da ga pozoveš?”

„Nemam njegov broj, a i da imam, ne bih ga zvala.”

Boli kad vas neko ispali – opako boli, zapravo – i bila sam ljuta što sam mu omogućila da me povredi. Ljutila sam se na njega, ali više na sebe. Znala sam sve o seksi, samouverenim, harizmatičnim tipovima na koje se žena ne može osloniti. To što sam izgubila glavu – makar na tren – uz sve svoje iskustvo, značilo je da sam budala.

Napućila je usne. „Otrčaću tamo i...”

„Da se nisi usudila.” Drhtaj u glasu me je odao, ali sam ostala pribrana. Znala sam da se to sprema, borila sam se da to ne priznam čim se nije pojavio na mojim vratima da odemo zajedno, iako se nismo dogovorili, ali ipak sam očekivala. Čekala sam do šest pa prešla taj kratak put sama. Više nisam mogla da se zavaravam.

„Možda još nije namestio sat. Znaš kako je kad se preseliš u novu kuću.”

„Nemoj da ga pravdaš, Roksi. Da mu je važno, ne bi mu trebala dadilja da ga dovede.”

Majk mi je stegao rame u prolazu. „On je na gubitku. Rado ću ga podučiti kako treba da se odnosi prema dami. Samo reci.”

„Nije vredan truda.”

„Slažem se. Usput, peć je spremna ako ste vi spremne, dame.”

Roksi je ponovo pogledala na sat stežući vilicu. „Dobro. Iznesimo ovo!”

Natovarile smo se činijama sa dodacima i umacima, dok je Majk iznosio tepsiju s lopticama domaćeg testa. Sve smo poređali na pult u dvorišnoj kuhinji.

Jato vrana je glasno kreštalo, poznati zvuk. Postojalo je drvo u Lesovoj i Mardžinoj – Garetovoj – bašti gde su se vrane skupljale, i kad bi se orao previše približio, svima u okolini su stavljale do znanja koliko su nesrećne zbog toga.

Prvi put nisam bila na orlovoj strani. Znala sam kako se vrane osećaju kad je uljez blizu.

Ali ispod ljutnje bolelo me je razočaranje. Užasno je kad se nadaš da je nešto – ili neko – bolje nego što jeste. Okrutno i delotvorno mučenje: neko vas izvuče iz usamljeničkog kaveza, a onda ponovo zalupi vrata.

Namerna nepristojnost ili samo bezobzirnost, svejedno je okrutno.