Viktor Peljevin

ušmrkava kokain zna da čovek uopšte nije car prirode

I kako ti samo ne dosadi, Jurije? D

kultura može da bude mlada, stara i umiruća. I sad se dešava upravo umiranje. Kod nas se to vidi posebno jasno.

Najzanimljivije je – nastavi on – što čovek najčešće ne naslućuje šta je njegova misija i ne spoznaje trenutak kada se izvršava radnja radi koje je bio poslan na zemlju. Recimo, smatrao je sebe kompozitorom, i da je njegov zadatak da komponuje muziku, a jedini cilj njegovog postojanja zapravo je da na putu za konzervatorijum padne pod zapregu.

I obrati pažnju, oboje šuškaju. I onaj prvi, i ova.

Natčovek ni najmanje nije ono što je mislio Niče. Ni sama priroda to još ne zna i čini hiljade pokušaja, mešajući u različitim proporcijama muškost i ženskost – pazi, ne prosto muško i žensko.

Pa da. I to kulturno načelo ima izvestan fiksiran period postojanja, otprilike hiljadu godina. A unutar tog roka ono prolazi kroz iste stadijume kao i čovek: kultura može da bude mlada, stara i umiruća. I sad se dešava upravo umiranje. Kod nas se to vidi posebno jasno. Pa ovo je – Jurij mahnu rukom prema crvenoj platnenoj traci s natpisom Ura za Osnivačku skupštinu!, zategnutoj između dvaju stubova s fenjerima – već agonija. Čak početak raspadanja.

Sve se pokrenulo, kao da je probilo nekakvu branu.

kako samo ljudi ovde rađaju decu, poklanjaju nekome cveće, smeju se… Pa i ja ovde živim…“ Zbog nečega, ova misao ga porazi.

’Oni koji smatraju da je lakše umirati u krugu rođenih i dragih, ležeći u udobnoj postelji, nemaju nikakvog pojma o tome šta je smrt.’