Čigozi Obioma

Koraci jednog čoveka ne mogu napraviti stampedo.

Skakavci su bili vesnici: oni su početkom kišnih sezona vršili najezdu na Akure i većinu delova južne Nigerije. Ti krilati insekti, sitni poput mrkih muva iz šipražja, iskakali su iz šupljikavih rupa u tlu u iznenadnoj invaziji i sabirali se gde god bi videli svetlost – ona ih je privlačila kao magnet. Stanovnici Akurea su se često radovali dolasku skakavaca. Jer kiša je lečila zemlju nakon sušnih sezona, kada ju je surovo sunce, uz pomoć vetra harmatana,******** mučilo. Deca su palila sijalice ili fenjere i držala u blizini činije vode kako bi mogla da ćušnu insekte u njih ili ih nagnaju da odbace krila i udave se u vodi. Ljudi su se okupljali i gostili pečenim ostacima skakavaca, veseleći se predstojećoj kiši. Ali kiša bi pala – obično dan nakon najezde skakavaca – u žestokoj oluji, koja bi čupala krovove, uništavala kuće, davila mnoge i pretvarala čitave gradove u čudnovate reke. Skakavce je pretvarala iz vesnika dobrih stvari u glasnike zla. Takva je bila sudbina koju je nedelja što je usledila nakon Bodžine povrede glave donela žiteljima Akurea, svim Nigerijcima, i našoj porodici.

Mržnja je pijavica: ono što nekome prione za kožu; što se njime hrani i crpi mu životni duh. Ona ga menja, i ne napušta ga dok ne isisa iz njega i poslednju kap mira. Drži mu se za kožu, kao pijavica, i ukopava se sve dublje u pokožicu, tako da strgnuti parazita s kože znači otkinuti taj deo mesa, a ubiti ga znači kazniti samog sebe bičevanjem. Ljudi su se nekada služili vatrom, usijanom šipkom, a kada bi spalili pijavicu, koža im je ostajala oprljena. Takva je bila i mržnja mog brata prema Abuluu;

Celokupan naš uobičajeni način života, kako se činilo, izmrcvario je čudovišni termit tuge koji nas je napao.