Radoje Tatić

kad nešto želimo, čitav kosmos se zaveri kako bi nam pomogao da to ostvarimo.

I kada se te osobe sretnu i njihovi pogledi se ukrste, sva prošlost i sva budućnost gube svaki značaj i samo postoji taj trenutak i ta neverovatna sigurnost da je sve stvari pod suncem ispisala jedna ista Ruka. Ruka koja budi Ljubav i koja je stvorila jednu dušu bliznakinju za svaku osobu koja radi, odmara se i traži blago pod suncem. Jer bez toga nijedan san ljudskog roda ne bi imao bilo kakvog smisla.

Nije zlo ono što ulazi u čovekova usta, nego je zlo ono što iz njih izlazi – reče Alhemičar.

Jezero je za trenutak zaćutalo. Najzad reče:

– Ja plačem za Narcisom, ali nikad nisam primetilo da je Narcis lep.

Oplakujem Narcisa zato što sam, uvek kada bi se on nagao nad mene, moglo u dnu njegovih očiju da vidim odraz sopstvene lepote.

„Lepe li priče“, reče Alhemičar.

Tajna sreće sastoji se u tome da posmatraš sva čuda ovoga sveta, ali da nikad ne zaboraviš ni na one dve kapi ulja u kašičici.

jedna osoba koja je govorila arapski, a druga španski.

A savršeno su se razumeli.

„Postoji jezik koji je iznad reči“, pomisli mladić. „Već sam to isprobao s ovcama, a sada to isto činim i s ljudima.“

danas shvatam jednu stvar: svaki blagoslov koji odbijemo pretvara se u prokletstvo.

Taj koji je to govorio nikada nije upoznao Univerzalni Jezik, jer kad se čovek u njega zagnjuri, onda mu je lako da shvati da na svetu uvek postoji jedna osoba koja čeka onu drugu, bilo to nasred neke pustinje ili usred nekog velikog grada.

– Ali ti si zbog toga lovinu i odgajila – odgovori mladić. – Da nahraniš sokola. A soko će nahraniti čoveka. A onda će jednog dana čovek oploditi tvoj pesak, iz koga će se ponovo pojaviti lovina. Tako je svet uređen.

– I to je ljubav?

– To je ljubav.

To su reči koje je on u tom trenutku uputio Rabinu i koje su ljudima ostale zauvek u sećanju. One glase: Moj dom nije dostojan tvoje posete, Gospode, dovoljno je da kažeš samo jednu reč i moj rob će biti spasen.