Dejan Tiago-Stanković

O čovekovoj sudbini egipatska poslovica kaže:
Čovek planira, a Bog se smeje.

aj što nema ko da ga dočekuje i prati, taj više i nema zašto da dolazi ovamo.

Niko tu nikom nije zahvalan. A šta ima i da bude, otkad su izmišljene pare, jedina ispravna zahvalnica je honorar.

Portugalci, naime, kad govore slabo otvaraju usta, što je običaj do koga je, navodno, došlo zbog šećera. Svojevremeno, u doba monarhije, kad je šećer bio veliki luksuz, bogati su jeli puno slatkiša pa su imali kvarne zube, a najbogatiji od svih, kraljevi, su jeli najslađe od svih i zubi su im bili sasvim truli, problem koji su rešavali vađenjem, ali i tako što su dok govore usta otvarali što je manje moguće, da im niko ne vidi crne zube u krezubim čeljustima. S druge strane, tada je bila praksa da narod u govoru oponaša svoje kraljeve, pa su svi naučili da govore sa stisnutim usnama.

Izvini, lagala sam te… Nije mi stan u haosu. Duša mi je u haosu… Skroz… Sva sam u haosu… Kuća mi je čak skroz okej. Veći je blam kad si neuredan nego kad si nesrećan, zar ne?

Bogat je onaj ko je zadovoljan onim što ima. Naš kralj voli i uživa u svemu što je njegovo, čak i u mirisu svoje prestonice. A to je jedinstven miris. Lisabon miriše na bogatstvo. Takav su miris imali Mleci, ne tako davno, u doba kada su se tamo kupovale špecije i gomilalo zlato, tačno tako je pisalo u presretnutom pismu dubrovačkog kapetana i uhode Velike porte poslatom za Istanbul.

Svaki put kad zađem na prozor, Lisabon me iznenadi svojom lepotom i svetlošću. Otuda se vidi daleko, vidi se voda kao u Istanbulu, i crveni viseći most kao u San Francisku i Isus raširenih ruku kao u Riju. U Lisabonu, to svakome zapadne za oko, nebo je drugačije boje nego nad drugim mestima, ovde je za dva tona modrije od nijanse koju zovemo azurnom ili nebeskoplavom.

Napolju me je dočekalo praskozorje, kratko doba između noći i dana koje vrlo slabo poznajem. Ulica je bila pusta, kao u gluvo doba, ulična rasveta se već pogasila, ali se nije dovoljno razdanilo da bi se jasno videlo koliko je jarka žuta boja tramvaja u prolazu. U susedstvu je tek poneki prozor osvetljen, ranoranioci su se probudili, već se tuširaju, uskoro će početi da izlaze na posao, radni je dan.

Inače, moja psihijatrica, bila je već i direktorka ludnice, rekla mi je da je određena doza narcisizma neophodna da bi se preživelo, a još veća da bi se bilo umetnikom.

Neophodno je kontrolisati troškove. Bogatstvo dođe kao kornjača, a ode kao gazela