Јован Јовановић Змај

Негда је друкче било,

Друкчије него сад:

И свет је био млађи,

И ја сам био млад.

Нека се рујна ружа

Никада не уплете

У брачни венац твој!

На груд’ма твојим никад

Нека не почине

Веран ти друг!

Приђе л’ ти срце које,

Нек приђе празно што је,

Баш ка’но и твоје.

Ту нађе пуно греха, нигде покајања

И ко ће да суди по успеху људе!

Сви желимо да нас по тежњама суде.

А тежње су сваче на ветрометини,

Понајвећма љýди што су на висини;

Ој, потоци нашег рода,

Свима вам је једно врело

Свуд где тече једна крвца

То је мени једно тело.

Божићни је дȁнак круна свију дана,

Барем у Хришћана;

А у тојзи круни алем што се сија

Радост је дечија.

Ко у тој радости не зна да ужива,

Срце га издало,

С њиме немам збора, немам разговора —

Родио се Христос, али не за оне

Што немају вере у Божију правду,

Који се клањају страшилу свакоме

Као неком диву, неком несавладу.

У земљи двобоја (из пиштоља празних)

Сад отац при вину,

А мати при кецу, —

Онда ђаво оде

Да им чува децу.

Ил’ можда ништа не чекаш више

Већ што се снази несложној пише,

Да један уздах пепô распири,

А жртвеник нам опет замири,

А један синак — ма који буди —

Да скупи жуди из наших груди,

Да збере искре из наше крви

И здружен барјак подигне први