Ivan Jovanović

„Ponovo ću te naći“, obeća joj. „Kako god da izgleda život koji sledi nakon ovoga.“
Lisandra klimnu glavom. „U svakom životu.“

Ja sam Elin Ašriver Galatinijus i neću se bojati.

Neću se bojati.

Neću se bojati.

Breme Lisandrinog razočarenja zadržalo se kao nekakav avetinjski dodir

I reci mu… hvala – što je hodao sa mnom mračnim bogazama dok se nismo vratili na svetlo.

Plamensrce, zašto plačeš?

Odnekud daleko, duboko u njoj, Elin prošapta tom zraku sećanja: Zato što sam se izgubila – i ne znam kuda da krenem.

Ukradeni dani. Svaki trenutak koji je proživela bio je ukraden od sudbine

Nemoj biti besna, podučavala ju je Finula. Budi pametna

je to jedina zapovest te magije: pusti. Da pusti ko je i šta je postao nakon onog okovratnika i da uroni u nešto novo, nešto drugačije.

ovih dugih, dugih godina smrt je bila kletva i dar nje i njenih prijatelja. Bila je srećna što je opet pozdravlja pod tim zlatnim jutarnjim suncem.

Naučio sam da stvaram sopstvena krila.“