Iva Kolega

Depresivci bi se, da mogu, samo slatko nasmejali pretnjama pakla jer oni u svom već žive.

Ne volim kada duva, ne volim ni kada leti pirka povetarac, što ljudi inače obožavaju. Da ih hladi dok se sunčaju. Ja volim tišinu i osećaj da me sunce prži. Vetar mi masti kosu i stvara glavobolju i nemir, kao da želi da ispremešta nešto duboko u meni, da izbaci to na površinu. Stvori nered.

mnogi od njih su samo luzeri koji ne mogu da se pomire s protokom vremena pa, osim što nose naušnice, neguju i isti stil oblačenja kao u svojim najboljim godinama.

Zar stvarno misle da će tako ostati zamrznuti u vremenu u svom najboljem izdanju? Naravno da neće, tako samo ispadaju smešni.

Treba mi nešto da me podseti da se ljudima u životu događaju grozne stvari i da se u mom životu zapravo ne događa ništa toliko strašno. Ništa što ne može, kao i uvek do sada, da se otrpi. Pregrmi. Preživi.

Neko bi rekao da ni meni nije kasno. Nije, ali to važi samo u onim slučajevima gde ima volje, snage i odlučnosti, a meni, da budem iskrena, nedostaje od svega pomalo.

Još ne škrtari, iako me u poslednje vreme stalno upozorava da trošim samo na najnužnije, što je istina ukoliko se uzme u obzir njegova situacija na poslu.

Nekoliko šamara koje mi je dao, još dok sam se usuđivala da mu prigovorim, bili su zanemarivi u odnosu na njegovu snagu. I da – bili su pred decom. Čisto da se zna ko je neprikosnoveni autoritet u kući.

Kada poveriš nešto svom prijatelju, znaj da i on ima svog prijatelja.“

Kada sam bila u školi, a mislim na srednju jer sam u osnovnoj još bila mala, zainteresovana učenica, svi časovi na kojima sam bila činili su mi se beskrajno dugi. Dugi za popizdeti

podrugljiv podsetnik na sve one okrutne reči koje su iz njegovih usta izašle. Kurvo mu je bila omiljena