Yugoslav

Pitanje optimizma večnog isto kao pitanje svih pitanja, da li je Sizif srećan, odnosno kako reče Vojislav Despotov: Kad bismo se ponovo rodili, da li bismo ponovo živeli?

2 Miljković pita

Slika, i na njoj beba, i zavesa, i predeo u pozadini, krošnja koja se nazire kroz šupljikavu tkaninu, i za nju zakačena moja prva igračka, pilence s muzičkom kutijom u srcu.

Nisam smela da otvaram ormar s tatinim stvarima, bilo mi je nestvarno da ih gledam kako se suše na žici, neke koje je mama oprala kako bismo ih koristili. One su na žici visile tako uobičajeno, to kao da je bio najveći dokaz da je on još tu. Ali jednog dana slučajno sam otvorila ormar s onim njegovim stvarima koje je nosio, a mi ih nismo oprali, ostavili smo ih da budu tu, u ormaru, ono što je nosio ranije. I osetila sam esenciju. Ne, nije to bio miris parfema, a tata je stavljao mnogo parfema, nije bio ni njegov miris, već emulzija obaju, esencija, miris zagrljaja, zagrljaja kad se vrati odnekud ili me sretne u gradu. Nigde na svetu nije bilo više ničega što je bio on toliko kao ta esencija. Nije bilo njegovog traga, osim tu, u ormaru. Postojalo je mnogo stvari, ali nigde više na planeti onoga što je bio on. Bili smo tu moja sestra, brat i ja, ali mi smo već nešto drugo, mi smo tatina razvodnjena esencija, razvodnjena mamom, jer kako loza ide dalje, predak se neminovno razvodnjava, bez njega ne bi bilo ničega, ali on se gubi negde u daljini. Tata je bio svuda, u našim pokretima, u osmehu, u ishitrenoj reakciji, ali sada nije bio nigde više nego u tom ormaru, u mirisu kaputa i sakoa koje je nosio. Tu je bilo i znoja, i beogradskog smoga, i jutara, i mostova, i poslovnih sastanaka, parfema, ali najviše esencija zagrljaja.

Bolje da čovek živi duže, pa i da ga malo boli. Bolje da umre čim počne da boli. Mantre i sentence. Umro je rano, pa ga se ne seća. I bolje. Ne zna kako je imati tatu. Bolje je što ga se sećaš i ipak imaš uspomenu. Ljudima je sve bolje i ništa nije bolje. Sve je bolje, kako se uzme.

Ne sviđa mi se ta ekskluzivnost uživanja kada ti je teško, vodi nekoga da vidi kornjače na Galapagosu zato što je živ, ne zato što mu je to poslednja želja

Koliko nekog voliš, hoćeš ne sve kao on, ti hoćeš da budeš on, da mu se približiš najviše što je moguće, da preuzmeš sve njegove patnje.

Moj tata je patentirao čokoladu s keksom. U doba kad čokolade s keksom još nije bilo na rafovima prodavnica tata bi otišao u kuhinju, uzeo dva keksa i stavio čokoladu između njih. Jednostavno. Taj je sendvič ipak bio nešto naročito, bio je to eksces. Kao da ti nije dovoljna čokolada. Ili keks. Hoćeš više? Kao Oliver Tvist, bezobrazni musavi dečak voljan da zatraži još

Čini mi se da sve treba jedni drugima da kažemo, jer ljudi ćute, a onda umru i ta misao ode s njima.

Smrt. Smrt je kad nekog dugo nisi video. I to je to.

Nekoga štediš sve vreme, da bi ga onda pustio, nije fer, uljuljkivanje i sve je u najboljem redu, dok odjednom ne shvatiš kako su ti sve dali da bi te naglo ostavili.