Salemovo

Jasno i s velikom naklonošću se sećam te knjige iz stradfordske biblioteke. Imala je onaj prijatan, istrošen izgled karakterističan za često čitana dela; stranice s ušima, mrlju senfa na trista trideset prvoj strani i kapljicu čitaočevog viskija na četiri stotine šezdeset i osmoj strani. Samo knjige iz biblioteke govore s toliko neme elokvencije, o moći koja dobro ispričana priča ima nad nama. Podseća nas da dobre priče opstaju, nepromenjene i iznova mudre, dok mi, siroti smrtnici, starimo i kopnimo.

Prsti zaplesaše gnusobni menuet.

Mirisi im napadoše nosnice. Brzo su

Podovi su od debelih bogatih dasaka koje sijaju unutrašnjom, tajanstvenom svetlošću.

Uhvatio je sebe kako misli na scenu iz Bergmanovog filma Sedmi pečat, gde rulja odrpanih pokajnika prolazi kroz grad pogođen crnom smrću. Pokajnici su se bičevali do krvi, brezovim grančicam

Pregazili bi me na prvoj prometnijoj raskrsnici! Ugušio bih se zagađenim vazduhom! Stupio bih u kontakt s ljigavim, glupim diletantima čije su interesovanja... Kako to kažete? Štetna... štetna po mene. Kako će siroti seljak poput mene izaći na kraj s prefinjenostima velikog grada... pa makar on bio i američki? Nikako! Ne i ne! Pljujem ja na vaše gradove!”

Ne možeš pobediti strah, ako ga prethodno ne artikulišeš.

Ostaje s vama čitavog oktobra i istina retko, dobrano zađe u novembar. Jesen iz dana u dan donosi čisto i tamno plavo nebo, po kom mirno brode oblaci slični drevnim jedrenjacima. Uvek plove u pravcu zapad-istok. Vetar počinje da duva tokom dana. Vazduh ni sekundu ne miruje. Požuruje vas dok hodate drumovima, stresajući požutelo lišće. Nosi ga u nepredvidivim, divljim kovitlacima. Pobuđuje bol na najskrovitijim mestima, dubljim od koštane srži. Možda dodiruje nešto drevno u ljudskoj duši, duboko zapretenu rasnu memoriju koja govori: Seli se ili umri – seli se ili umri. I u rođenoj kući iza debelih zidova, čujete kako udara u drvo i staklo i bestelesnim prstima podiže strehe. Natera vas da pre ili kasnije ostaviti započeti posao i izađete napolje. Navodi vas da sredinom popodneva sedite na tremu ispred kuće ili u dvorištu

kad stigne jesen i opali leto po podmukloj guzici, kao što uvek čini jednog dana oko polovine septembra, ono ostaje s vama kao stari prijatelj koji vam je nedostajao. Raskomoti se svuda oko vas. Proteže se u vašoj omiljenoj fotelji. Pripali staru lulu i ispuni popodne pričama o mestima na kojima je bio i stvarima koje je radio od kad se niste videli.

Ne, nisam. Reći ću ti nešto pre nego što ti predočim svoje mišljenje. Nešto što sam čuo od Minele Kori. Rekia mi je da na svetu ima zlih ljudi, istinski zlih ljudi. Ponekad saznamo za njih, ali oni najčešće rade u potpunoj tami. Rekla mi je da je imala nesreću da za života upozna dvojicu takvih. Jedan je bio Adolf Hitler. Drugi je bio njen zet, Hjubert Marsten.” Zastao je. “Rekla mi je da je onog dana kad je Hjubi ustrelio njenu sestru, bila pet stotina kilometara daleko odavde, u Kejp Kodu. Tog leta je radila kao kućepaziteljka, u domu bogate porodice. Mešala je salatu u velikoj drvenoj činiji. Bilo je dva po podne. Iznenadni boljoj je sevnuo u glavi ’kao munja’. Čula je pucanj iz sačmare. Tvrdi da je pala na pod. Podigla se- bila je sama u kući – tek posle dvadeset minuta. Vrisnula je, kad je pogledala drvenu činiju. Bila je puna krvi.

Mark Tven je rekao da je roman priznanje svih zločina, koje daje potpuno nevin čovek.”