Osmanlijski Turci su na jedan neobičan način upućivali najviši kompliment svojim podanicima hrišćanima: regrutovali su ih radi popune sopstvene centralne carske administracije, kao i naročitih pukova sultanove garde – janičara. U podaničkim balkanskim provincijama prelazak u islam bio je ključ uspeha za hrišćanske dečake koji su slati – isprva silom – u muslimanske škole i dobijali strogo obrazovanje namenjeno da izbriše svaku uspomenu na majku, oca, braću i sestre i zatre svaki trag hrišćanske vere. Oni će biti verni samo Kuranu i sultanu i od njih će nastajati korpus neustrašivih i odanih sledbenika, raspoloživih za svaku službu. Najinteligentniji su mogli postati paževi u palati ili činovnici u civilnoj službi, čak se uzdići i do samog vrha carske administracije. Mnoge istaknute ličnosti uspele su se upravo ovom stazom; moćnim Osmanlijskim carstvom često su upravljali ljudi rođeni kao hrišćani.
Ali većina tih mladića uzimana je u gardijske pukove, u janičare. Kao dečaci, a kasnije kao vojnici, čitav život bi proživeli u kasarnama, sa zabranom da se žene i imaju decu kako bi u potpunosti mogli biti odani samo sultanu. Po statusu je janičar bio rob; kasarna mu je bila dom, Kuran vera, sultan gospodar, a borba profesija. U prvim vekovima carstva, janičari su bili slični kakvom redu fanatičnih monaha-vojnika, zavetovanih na borbu protiv neprijatelja Alahovih i sultanovih. Oni su osmanlijskoj vojsci obezbeđivali čeličan korpus vrhunski uvežbane i predane pešadije, jače od svake vojne sile u Evropi sve do nastanka nove francuske vojske Luja XIV.
Odred janičara bio je živopisan prizor. Imali su crvene kape sa zlatovezom, bele košulje, vrećaste šalvare i žute čizme. Janičari sultanove lične garde raspoznavali su se po crvenim čizmama. U doba mira nosili su samo jatagan, ali kada kreće u bitku, svaki janičar je mogao poneti sa sobom oružje koje najviše voli: džilit, mač, arkebuzu ili kasnije musketu.
U četrnaestom veku bilo je 12.000 janičara; 1653. njihov broj doseže 51.647. Kako su prolazili vekovi, tako je starijim janičarima dozvoljavano da se penzionišu, žene i zasnivaju porodice. I muslimanske i hrišćanske porodice preklinjale su da im sinovi budu primljeni u ovaj korpus, te će s vremenom ta povlastica biti ograničena na decu i rodbinu bivših janičara. Janičari su postali slobodna, privilegovana, nasledna kasta. U doba mira bavili su se trgovinom, kao ruski strelci. Na kraju su, kao što je bio slučaj s carskim gardama mnogih zemalja, postali veća opasnost po sopstvenog gospodara nego po neprijatelje. Veliki veziri pa čak i sultani uspinjali su se i padali po ćefu janičara sve dok 1826. godine ovi nisu ukinuti.