Sedam lirskih krugova

I osetih na duši

sloj zaborava siv,

prahom kad vreme pospe

zaturenu tvar.

Poklecni, nogo, posrni –

uzlet je u nedostižno

što zovu ovde pad.

Zamukni mukom skota –

dostojan spolja lik i um,

unutra zver

i bespomoćno dete.

Živ premrem tobom,

mrtva pregoriš mnome

do spasenja.

I tragom kuda sagoreli

sve bolnija su obnaženja.

* * * * *

Vreo se ulivam,

a čudno zastrepi srce,

a studim.

Ljubeći šta li to ubijam,

šta li budim?

Čudno li me slobodi ovo

čudnije li veza.

Ljubeći šta li to ubijam,

jeza je ovo, oh, jeza.

I trag putanjama tvoj,

pa me pali.

A čudno zastrepi srce,

a studim.

Ljubeći šta li to ubijam,

šta li budim?

Jer i pepeo će vetri razneti,

a nema razrešenja.

Tonu bez potonuća,

bez dna u nalaženju,

bez dna se izgube stvorenja.

Sâm ja.

Nastajem čudno

iz ovog nestajanja,

snom te dublje me sve budi.

Sama zgažena biljka

zlatan otvara cvet

iz ožiljka.

Raduj se,

svemu si spona,

pokoji u tebi svi žive.

Pogled je –

patno za nehođeni hod

krene u meni

od iskoni što stalo.

6

Jer i smrti to

kao života je malo