Stefan Dečanski

Стефану Првовенчаном и његовом брату монаху Сави који су код цара и патријарха у Никеји 1219. године испословали аутокефалност за Српску цркву

Ту је на фрескама представљен, сматра се, напад Каталонаца на манастир Хиландар. Легенда о томе каже да је необична магла пала на манастир, збунила нападаче, те су, како објашњава натпис фреске „окренули своја оружја једни против других“. Сви су били убијени осим тројице, који су прихватили православље и постали монаси.

Још у Немањино доба (1113–1199), Срби су тежили да освоје византијски југ. Откада је краљ Милутин преотео од Византије Скопље, 1282. године, насртаји Срба на византијске територије нису престајали

Српска црква, која је Милутина поред свих личних грехова, и то за црквена схватања доста тешких, ипак прогласила за свеца, учинила је то гледајући његове успехе и његово дело, које је неоспорно било велико и трајно“, каже Владимир Ћоровић

Милутин је био велик владар, али рђав као човек; Драгутин је, као личност, имао много више моралног осећања

На српски престо је дошао врло амбициозни и способни владар. Са Милутином, дакле, почиње доба великих освајања византијских области

После смрти краља Драгутина 1316. године Милутин је запосео њего­ве територије па и Београд а синовца Владислава утамничио. Милу­тин је држао Београд када су Угри Карла Роберта 1319. повратили Београд и Мачву

Свакако није неважна чињеница да током шестогодишње владавине Драгутин није успео да постигне готово никакав успех у борбама са Византијом.

Тих дана, на крају Драгутинове владавине, вероватно због незадовољства српских великаша, како пише Данило II, могло се видети да је „земља српска у великом шкрипцу“. Станоје Станојевић додаје да је Драгутин вероватно био непопуларан и због поступка према оцу коме је насилно одузео трон

Није само пад са коња и лом ноге био једини разлог, али је можда био одлучујући, да Драгутин преда власт Милутину

Почетком 1282. године Драгутин је несретно пао са коња и сломио ногу. Како бележи Данило II, Драгутин је у томе видео и божју казну, божји знамен, јер је дигао руку на оца