Federico Moccia

Stavljam katanac oko lanca, zatvaram ga i vadim ključ. Đržim ga malo u ruci, i uporno je posmatram. Đin me gleda. Izaziva me, smeši se, diže obrvu. „Pa?"

Uzimam ključ palcem i kažiprstom. Malo ga zaljuljam, visi u praznini, neodlučno. Onda ga, iznenada, puštam. I leti dole, naopako, okreće se u vazduhu i gubi u vodama Tibra.

„Zaista si to uradio ..."

Đin me gleda s čudnim izrazom na licu, sanjalačkim, pomalo uzbuđena.

„Rekao sam ti. Ja se ne bojim."

Skače na mene, uzjahavši me, grli me, ljubi, urla od sreće, luda je ... lepa je.

Kad izdaleka posmatraš ženu, primećuješ i najmanje sitnice, detalje, kako pomera usta, kako se mršti, kako grize usnu, kako hukće, kako popravlja kosu, kako ... svašta nešto. Stvari koje ti izbliza promaknu, stvari koje ne primećuješ zbog njenih očiju.

Njena kosa miriše. Ali, ne sladunjavo. Mrzim sladunjave parfeme. Miriše na čisto, oštro, na radost, na život.