Zovem se Mama

Ulazak dece u svet odraslih je izlazak odraslih iz sveta normalnih.

Svako kretanje na put je bilo ravno većoj seobi naroda. Kakvi Stari Sloveni, oni su imali bitno manje stvari od nas. Odlazak na more je ličio na emigraciju. Nosi se sve, sve je neophodno. Cipela dovoljno za stonoge, krokodili, čamci, kantice, ajkule, sve na naduvavanje što postoji. Kompromisa nema, sve im treba

Ozbiljna je stvar dati čoveku ime, ceo svet u čoveka stane.

Donja majica je zakon nad zakonima. Ona je Ustav oblačenja deteta.

Mada, to što je gužva kod Njih u sobi, to je već normalno stanje, nego što je panika kod Nas u krevetu. Usred noći se samo pojavi crna silueta pored našeg kreveta i bez pitanja počne četvoronoške da mili preko roditeljske prepreke i upada između Nas. Za njom najčešće stižu još dve pojave, spavajući na nogama, i pentraju se na Nas. Na kraju Žmu i ja spavamo kao šišmiši, glavama nadole, noktima se držimo za rubove kreveta, a Oni... Oni razbacaju sve svoje raspoložive ekstremitete, ne mož’ ih prebrojati. Naravno, tu su i prateće plišane životinje koje dovlače sa sobom. Ako se probudiš sa dečjim laktom u ustima i medveđom njuškom u oku, to je to – radosti roditeljstva. I brojne porodice.

Ozbiljna je stvar dati čoveku ime, ceo svet u čoveka stane. Uostalom, mudri Latini su rekli: Omen est nomen.

Čovek je ime.

Tada sam se setila preporuke majstora Duška Radovića: „Kada dajete ime detetu, mislite na to da će se možda po njemu zvati neka škola, ulica ili trg.“

poređenju sa tim, to kako žena izgleda je zaista nepristojni višak. Maltretiranje žena time i inače još uvek govori o neravnopravnosti polova. Jer ako žena ne sme da ima ni višak, ni manjak kilograma, nedajbože celulit, nešto veće ili nešto manje od trenutnih estetskih propisa, zašto onda muškarci mogu da imaju mutirani žulj tamo gde bi trebalo da imaju kupatilsku keramiku, smeju da budu dlakaviji od medveda opremljenog za pristizanje zime, bosoglavi, i uopšte kakvi god, a da se tim povodom niko javno ne zgražava?
Obaška je ova priča o majkama koje bi sad, pored svega što rade i izdrže, još morale na sebe da natovare i brigu o tome da ne uznemire nečije pojmovanje lepog. I to u oblasti gde ta sorta lepote nije mera, niti bi smela da bude. Baš kao što ni majke ne bi trebalo gnjaviti estetskim kriterijumima ljudi koji su promašili temu. Jer priča o majkama je priča o ljubavi od koje veće lepote nema. Kao što nema ni tog fotošopa koji bi majki bio dostojan.
Pomenula sam fotošop? Ah, da. Idući put kad vidite majku koja izgleda kao devojka, onu koja je juče rodila a danas pozira u kupaćem kostimu na pertle, pomislite na čarobnu reč – fotošop. Jer ono što stvarnost ne može, fotošopu je nadohvat laži.

Ja da vam kažem, to je sve od treptanja. Ne treptati, to je jedini recept. Širom otvoriti oči i gledati šta rade bebe. Svaki trep bi mogao da vas košta bar propuštene decenije i uzaludnog traženja odgovora na kviz pitanje u vašoj glavi: „Gde je moja beba?!“
Baš zato roditelji ne bi smeli da trepću, jer mladunci u treptajima rastu. Bez pitanja.
TREP

Najveća prevara je u tome što se čini da deca nikad porasti neće, da će svaka faza kroz koju prolaze trajati bar sto godina ako ne i više. Da baš vašem detetu nikada neće konačno i već jednom porasti zubi, da će se na sve četiri doveka kretati, tako negirajući ljudsku evoluciju, da će se sva druga deca već zaposliti a vaše će još uvek pljuvanjem spanaća krečiti kuhinjski plafon i dovoditi u opasnost sve što nije podignuto na košarkaški nivo.
I dok vi trepćete od čuda šta vas je snašlo, ne usuđujući se da ikome to kažete (jer, naravno, svi drugi imaju decu kao iz roditeljskog udžbenika), „deca rastu“.