Najtingejl vej

„Ali nekad sretnemo nekoga i odmah se povežemo s njim. Stvori se spona koju ne umeš da objasniš. Ona naprosto postoji.“

Dvadeset prvo poglavlje

Zagledao se u šolju kao da su svi odgovori sadržani u njoj. „Doživeo sam mnogo uspona i padova u proteklih nekoliko godina. Naučio sam da se nosim s tim. Mogu naučiti i da se nosim s ovim. Moraću da promenim svoj život.“

Jesi li stvarno tako jebeno glupa?“, povikao je s nevericom.

„Očigledno jesam!“, prodrala sam se.

„Pa, evo ti prokleti nagoveštaj!“

Nisam stigla ni da trepnem pre nego što me je telom prikovao uza zid. Šakama mi je uhvatio članke, potpuno me zarobivši. Teško dišući, lica samo nekoliko centimetara od mog, zagledao mi se u oči i promuklo rekao: „Kaži mi da odem, Grejs.“

Koža mi je pocrvenela. U stvari

Palo mi je na pamet nešto što nisam ispričala nikome, čak ni Ejdanu. Uhvatila sam sebe kako to pričam Loganu. „Imala sam petnaest godina kad sam se probudila usred noći i zatekla jednog dečaka u svom krevetu. Dodirivao me je, ruke su mu bile posvuda. Dok sam se borila protiv njega, čula sam smeh oko sebe. Kad sam uspela da se otrgnem i pobegnem iz kreveta, otkrila sam svog brata Sebastijana s nekoliko pijanih drugova u sobi. Roditelji nam nisu bili kod kuće.“ Zagledala sam se u krilo, pokušavajući da zadržim suze. Nisam ni znala da će pričanje o tome toliko boleti. „Istrčala sam iz

Obučen je za posao. I odlazi.

Strah me je naterao da otvorim usta. Zaustila sam da pozovem Logana, ali utom se ponovo zaustavio i okrenuo. Bezizrazno je pogledao mene pa Džona. Uprkos njegovom bezizraznom licu, znala sam da je shvatio situaciju čim je bez ijedne reči izvadio ključeve i otključao vrata. Otvorio ih je i zakoračio prema meni. „Grejs“, rekao je.

Preplavilo me je olakšanje

„Koliko dece želiš?“

Slegnuo je ramenima. „Nije važno. Biću srećan ako imamo jedno i ako imamo petoro, dečake ili devojčice... Važno je samo da imaju nešto moje i nešto tvoje.“

izbije požar, manja je šansa da

Mala, na kraju je važno samo tvoje mišljenje kao i mišljenje ljudi do kojih ti je stalo.“

Postoje trenuci koji nas zauvek promene. Ponekad su krupni i dramatični, tragični ili lepi zbog toga koliko su žestoki. A nekad su tihi i mali, kao koraci koji utihnjuju iza zatvorenih vrata. Suptilnost takvih trenutaka može da prikrije koliko će uticati na nas.

Nekad snažno osetimo taj uticaj, ali niko oko nas ne primeti tišinu trenutka tako da se usamljenost pridružuje patnji.