„Nikada mi neće biti jasno zašto neko tuđ navija za Zvezdu
Nikada mi neće biti jasno zašto neko tuđ nudi dosadu kao glavnu priču
Nikada mi neće biti jasno zašto neko tuđ maltretira svojom verom
Nikada mi neće biti jasno zašto neko tuđ nameće svoj govor
Nikada mi neće biti jasno zašto mrziš grad u koji si upao, kuću sazidao, gde decu školuješ
Nikada mi neće biti jasno zašto ne mrzite Sarajevo, Zagreb, Skoplje, nego Beograd
Nikada mi neće biti jasno ko ste vi, ljudi, ako ste ljudi?
Upali ste nam u stanove, maltretirate prazninom, taštinom, neutemeljenom gordošću
Upali ste nam u život šljampavim hodom, mahanjem ruku, dovikivanjem
Upali ste nam u oaze koje smo voleli i nadogradili ih, obesmislili, ojadili
Upali ste nam u muziku, književnost, filmove, šta, bre, hoćete?
Upali ste nam na stadione sa klicanjima generalu koji je plakao zbog petokrake
Upali ste nam u dvorište škola groktanjem umesto smehom
Upali ste u salone automobila i menjali volovska kola za prava.
Oteli ste nam pravo na smeh, obesmešili ga
Oteli ste nam pravo na radost, odradovali je
Oteli ste nam pravo na dobacivke, oddobacivali ih
Oteli ste nam pravo na opuštenost, odopuštavili je
Oteli ste nam pravo na grad, odgradili ga
Oteli ste nam pravo na staze detinjstva, odstazili ih
Oteli ste nam pravo na Beograd, odbeogradili ga!
I posle se pitate zašto niste voljeni
Marš bre u pičku materinu nevaspitanu!“