Kako razgovaramo

Bili bismo na velikom dobitku ako bismo emotivne izlive, optužbe i prebacivanja svojih bližnjih više slušali ovim uvom za stranu poruke kojom oni otkrivaju sebe. Tada bismo drugima lakše dopuštali da imaju osećanja koja imaju i mogli bismo mirnije da pričamo o tome, ne zabrinjavajući se odmah previše za sopstvenu „besprekornost“ i za spas svoje duše. Ne bismo se toliko bavili svojom rehabilitacijom, već bismo umeli bolje da slušamo i da na taj način ustanovimo šta se s onom drugom osobom zaista događa.

„Onaj ko daje manje nego što je potrebno jeste lopov; onaj ko daje više jeste ubica.“

Umesto da razumemo i izrazimo ono što smo doživeli, učili smo da pametujemo i komentarišemo ono što nismo doživeli.

Kako da opazim svoje neraspoloženje (dakle da primetim šta se sa mnom događa), kako da odvojim ono što ima veze sa mnom od onoga što ima veze s tobom? Kako da ti prigovorim, a da ti time istovremeno ne natovarim krivicu?

Umesto da razumemo i izrazimo ono što smo doživeli, učili smo da pametujemo i komentarišemo ono što nismo doživeli

Često živimo s jednom fantazijom koja nas ispunjava strahom: ako se pokažem onakav kakav sam stvarno, sa svim svojim manjkavostima, drugi će me odbaciti, pa ću ostati izopšten, ili će se pak svi okomiti na mene. Takva fantazija je u uobičajenom ljudskom životu vrlo uporna i dugotrajna jer vodi izgradnji zaštitne fasade, pa stoga uopšte ne može da se proveri u stvarnosti.

„Ako nekoga mrzimo, mi u njegovoj slici mrzimo nešto što sedi u nama samima. Ono čega u nama samima nema, ne uzbuđuje nas.“

Mnogo pre bi se moglo reći da ćete ono „staro“, odavno poznato, što svakodnevno doživljavate, sagledati iz novog ugla: da ćete stvari videti u svetlu u kome ih pre niste videli, i da će vam se rasvetliti ono što je dosad ostajalo u polumraku.

kad sledeći put budete vodili neki razgovor od kog imate „neki čudan osećaj“, nakon njega načinite nekoliko beleški, recimo o sledećem:

Kako sam se osećao za vreme tog razgovora? Koji su bili okidači koji su izazvali ta osećanja? Da li mi je bilo jasno do čega mi je stalo, šta je moja „poruka“? Jesam li mogao da je prenesem? Šta bih najradije rekao „otvoreno“? Šta me je u tome sprečavalo? Čega bih se sad, nakon razgovora, rado oslobodio? Koje fantazije imam o tome kakve beleške bi sada napravio moj sagovornik?

Upravo to što je svaka poruka čitav paket, s mnoštvom saopštenja, čini proces međuljudske komunikacije tako složenim i tako podložnim poremećajima i problemima, ali i tako zanimljivim i uzbudljivim