Soko zove lastu

Dvostruki dobitnik Ninove nagrade
Angažovan kao kolumnista i uvek aktuelan ne samo kao pisac nego i kao esejista, Dragan Velikić u novoj knjizi kritičkih osvrta na društvene i političke apsurde u Srbiji ostaje veran svojoj nepoštednoj anatomiji nemorala, beščašća i afera koji potresaju našu svakodnevicu. Pedesetak malih priča u ovoj knjizi seciraju jednu, po autorovom uverljivom i zdravorazumskom rezonu, raštimovanu i zalutalu državu na raskrsnici svetova i vrednosti koje je napustila…
„Velikić tuguje. Nad ruinama građana, prestonice i ’takozvane republike Srbije’. Detaljno čita smrtovnice svemu, osim profitu. U izabranim kolumnama ne štedi čitaoce — jer ne štedi ni bratstvo milijardera, a ponajmanje neprepoznatog i nepriznatog huligana. I nije slučajno da soko zove lastu. Iz kolumni je jasno da je soko mučki ubijen. Kao i orao na grbu. Ali, Velikić hrani nadu i, čini se, iz te ljubavi greši. Da li je zaista vlast ’prešla granicu posle koje više nema povratka na mekši režim represije’?“
— Jelena Obućina
„Jedan od opsesivnih motiva Dragana Velikića jesu, recimo, srpski vlakovi. Nimalo slučajno, zato što ništa kao željeznice ‒ definirane strogim koordinatnim sustavom voznog reda ‒ ne pokazuje tako precizno mjeru sunovrata neke države. I zato što ništa kao raspad željezničkog sustava ne može tako uznemiriti i užasnuti nekoga s opsesivno-kompulzivnim osjećajem za red i sustav. Zlosretna Glavna beogradska stanica, izmještena s gradilišta barnumovskog Waterfronta na topčidersku periferiju, stoga je možda i najčešći Velikićev opsesivni motiv: ’Ista pamet koja je smislila Prokop kao središte beogradskog železničkog čvora, projektuje metro koji povezuje dva nigde. Pa još prodaje karte za to ništa koje vodi u nigde, a putovaće se nikada.’“
— Boris Dežulović