Osmica

"Za Monglansku garnituru", reče on, osmehujući se svojim smežuranim licem. "Neka počiva u miru hiljadu godina!" Svi popismo u to ime, a Hari stade da viče: "Još, još!"
"Za Ket i Lili!" reče Hari, podigavši čašu. "Prošle su kroz mnoge opasnosti. Neka žive dugo u sreći i prijateljstvu. Čak i ako ne budu živele večno, bar neka im svaki dan bude ispunjen radošću." Gledao me je sav ozaren.
Red je došao i na mene. Podigla sam visoko čašu i prešla pogledom preko njihovih lica - Mordekajevog kao u sovice; Harijevog sa psećim očima; Lilinog preplanulog i smekšalog; Nimovog, uokvirenog proročkom crvenom kosom i neobičnim, dvobojnim očima, koje mi se osmehivalo kao da može da mi čita misli. I Solarinovog, napetog i tako živog, dok je stajao pored šahovske table.
Svi su se okupili oko mene - moji najbliži prijatelji, ljudi koje sam neizmerno volela. Ali i ljudi koji su bili smrtni, kao i ja, i koji će tokom vremena ostariti. Naši biološki časovnici će nastaviti da otkucavaju; ništa neće usporiti godine. Ono što ćemo postići, moraćemo da ostvarimo za manje od sto godina - koliko je stavljeno na raspolaganje čoveku. Nije uvek bilo tako. Na Zemlji su postojali divovi u ono vreme, kaže Biblija: ljudi velike moći koji su živeli po sedam do osam stotina godina. Gde smo pogrešili? Kada smo izgubili to umeće?... Odmahnuh glavom, podigoh šampanjac i osmehnuh se.
"Za Igru", rekoh. "Igru kraljeva... najopasniju igru: večnu igru. Igru koju smo upravo dobili - bar u ovoj rundi. I za Mini, koja se čitavog života borila da ove figure ne padnu u ruke onima koji bi ih pogrešno upotrebili, za vlastite ciljeve - za nanošenje zla ostalim ljudima i u cilju porobljavanja. Neka nastavi da živi u miru gde god se nalazila i neka je prati naš blagoslov..."
"Čin, čin", ponovo uzviknu Hari, ali ja još nisam bila završila.
"Pošto se Igra završila i pošto smo odlučili da zakopamo figure", dodadoh, "budimo jaki i ne podlegnimo iskušenju da ih opet iskopamo!"

Ne", odgovorih Nimu. Ustadoh i pogledah figure koje su sijale na stolu - figure zbog kojih sam toliko puta nepromišljeno rizikovala život. Dok sam tako stajala, pitala sam se da li odista mogu to da učinim, da ih spustim u zemlju i nikada ne padnem u iskušenje - nikada - da ih ponovo potražim, iskopam. Hari mi se osmehivao i, kao da mi je čitao misli, ustao je i prišao mi.
"Ako iko to može da učini, onda si to ti", reče on, snažno me zagrlivši. "Mini te je na prvom mestu zbog toga izabrala. Znaš, draga, mislila je da poseduješ snagu koja je njoj nedostajala - da se odupreš izazovu moći koja dolazi sa saznanjem..."
"Blagi Bože, predstavljaš me kao Savonarolu, koji je palio knjige", rekoh mu. "Sve što želim jeste da ih za izvesno vreme sklonim kako ne bi nanosile zlo."

Ali da li sam želela da provedem trideset godina svog života pokušavajući da pronađem formulu? Mada mi možda ne bi bilo potrebno toliko vremena, na osnovu Mininog iskustva shvatila sam da to brzo prelazi u opsesiju - nešto što je uništilo ne samo njen život, već i živote svih koje je znala ili dotakla. Da li sam želela da proživim dug ili srećan život? Mini, kako sama tvrdi, živi već dve stotine godina u užasu i opasnosti, čak i pošto je pronašla formulu. Ne čudim se što je želela da napusti Igru.
Sada je trebalo ja da donesem odluku. Posmatrala sam figure na stolu. To bi bilo lako učiniti. Mini nije odabrala Mordekaja samo zato što je bio šahista - već zato što je bio i juvelir. Nema sumnje da je ovde imao svu potrebnu opremu da se figure analiziraju, da se otkrije od čega su napravljene i da se pretvore u nakit dostojan kakve kraljice. Ali dok sam ih posmatrala, znala sam da nikada ne bih mogla da donesem takvu odluku. Sijale su unutrašnjim, vlastitim sjajem. Među nama je postojale neka veza - između Monglanske garniture i mene - koju, izgleda, nisam mogla da prekinem.
Podigoh pogled prema licima punim iščekivanja, koja su me ćutke gledala. "Zakopaću figure", izgovorih lagano. "Lili, ti ćeš mi pomoći; dobar smo tim. Odnećemo ih nekuda - u pustinju ili planinu - a Solarin će se vratiti po tablu. Ova se Igra mora okončati. Sklonićemo Monglansku garnituru tako da je niko neće pronaći u narednih hiljadu godina."
"Ali na kraju će ponovo biti pronađena", dodade tiho Solarin.
Okrenuh se prema njemu i nešto snažno prostruja među nama. Znao je šta se mora dogoditi - a ja sam znala da se možda nećemo dugo videti, ako učinimo kako sam odlučila.
"Možda će za hiljadu godina", rekoh mu, "na ovoj planeti živeti bolji ljudi - koji će znati kako da iskoriste oruđe kao što je ovo za dobrobit svih, a ne kao oružje za sticanje moći. Ili će možda naučnici do tada ionako već ponovo otkriti formulu. Ako obaveštenje koje se krije u ovoj garnituri više ne bude predstavljalo tajnu, već sveopšte poznatu stvar - ove figure neće vredeti ni koliko karta za metro."
"Zašto onda ne bismo sada otkrili formulu?" upita Nim. "Da već sada postane sveopšte poznata stvar?"
Prodro je do same srži stvari. Problem se sastojao u ovome: koliko sam ljudi poznavala kojima bih poželela da podarim večni život?

Sedela sam zatvorenih očiju; Solarin me je držao za ruku. Kada sam ih otvorila, ugledala sam Mordekaja kako stoji, zaštitnički zgrlivši Lili. Iza njih su stajali Nim i Hari koje nisam čula kada su se vratili. Svi su prišli i seli oko stola za kojim smo već sedeli Solarin i ja. U sredini su se nalazile figure.
"Šta misliš o ovome?" upita tiho Mordekaj.
Hari se nagnu napred i potapša me po ruci, dok sam se ja i dalje tresla. "Šta ako je istina?" upita on.
"Onda je to najopasnija stvar koja se može zamisliti", odvratih drhteći. Iako nisam htela da priznam, verovala sam svakoj reći. "Mislim da je u pravu. Trebalo bi da uništimo te figure."
"Ali ti si sada Crna Krlajica", reče Lili. "Ne moraš da je poslušaš."
"I Slava i ja smo studirali fiziku", dodade Solarin. "Imamo tri puta više figura nego što ih je imala Mirela kada je otkrila formulu. Mada nemamo tablu, ipak mislim da bismo je mogli rešiti. Mogao bih doći do table..."
"Konačno", umeša se Nim s osmehom, držeći se za povređeno mesto. "Sada bi mi dobro došlo malo tog napitka da mi zaceli rane."
Pitala sam se kako bih se osećala kada bih znala da mogu živeti dve stotine godina, pa i više. Da znam da će, bilo šta da mi se desi, da padnem iz aviona, na primer, moje rane zaceliti, da ću uvek ozdraviti.

sam je ja rešila, pre toliko godina. Ali hoćeš li? To je odluka koju sada moraš doneti - i to sama.
Moj ti je savet da uništiš figure - istopi ih kako nikada više ne bi prouzrokovale takvu bedu i patnju kroz kakve sam ja celog života prolazila. Ono što za čovečanstvo može biti od velike koristi može takođe predstavljati užasnu kletvu, kao što nam to istorija pokazuje. Samo napred, postupi kako želiš. Budi blagoslovena.

Bogom tvoja,
Mirela

Kada sam završila sa čitanjem, tresla sam se od glave do pete. Solarin me je uhvatio za ruku; zglobovi su mu bili beli. Eliksir života - da li je formula to u sebi krila? Zar je moguće da nešto slično postoji?
Um mi je grozničavo radio. Soalrin nam je oboma sipao brendi iz kristalne flaše na obližnjem stolu. Razmišljala sam: tačno je da je genetski inženjering nedavno otkrio strukturu DNA, kamen temeljac života koji, poput Hermesove palice, oblikuje dvostruku spiralu što podseća na Osmicu. Ali nigde u drevnim spisima ne pominje se da se za tu tajnu i ranije znalo. I kako je nešto što je u stanju da pretvori jedan metal u drugi takođe moglo da izmeni život?
Usredsredih se potom na figure - i mesto na kome su bile zakopane. To me je još više zbunilo. Zar Mini nije rekla da ih je lično zakopala u Tasiliju, ispod palice, duboko u kamenom zidu? Kako je mogla tačno znati gde su, ako ih je Mirela tamo ostavila pre skoro dve stotine godina?
Onda se setih pisma, onoga koje je Solarin doneo iz Alžira i predao mi ga kod Nima - Mininog pisma. Drhtavom rukom posegnuh u džep i izvadih ga, a zatim otvorih, dok je Solarin ćutke sedeo pored mene, pijuckajući brendi. Sve vreme sam osećala njegov pogled na sebi.
Izvukla sam pismo iz koverta i pogledala ga. Pre no što sam uopšte počela da ga čitam, najednom me je podišla jeza. Rukopis iz pisma i dnevnika bio je isti! Mada je pismo bilo napisano na modernom engleskom, a dnevnik na drevnom francuskom, nemoguće je bilo oponašati ta kitnjasta slova koja su se koristila pre nekoliko stotina godina.
Podigoh pogled prema Solarinu. Zurio je u pismo s užasom i nevericom na licu. Pogledi su nam se sreli, a zatim smo se ponovo usredsredili na pismo. Spustila sam ga na krilo i počeli smo zajedno da ga čitamo:

Draga moja Katarina,
Otkrila si tajnu za koju je veoma malo ljudi ikada saznalo. Čak ni Aleksandar i Ladislaus nikada nisu ni naslutili da im ja uopšte nisam baka, jer dvanaest je pokolenja od kada sam rodila njihovog pretka Šarlota. Kamelov otac, koji se oženio mnome samo godinu dana pred smrt, potomak je mog starog prijatelja Šahina, čije kosti su se pretvorile u prah pre više od sto pedeset godina.
Razume se, možeš reći da sam ja samo luda starica. Možeš verovati šta hoćeš - ti si sada Crna Kraljica. U tvojim su rukama delovi moćne i opasne tajne. I to dovoljno delova da možeš rešiti zagonetku, kao što

Šalje me tvoj otac", obratih se mladiću, koji je bio svega nekoliko godina mlađi od Šarlota.
Slikar me nekako čudno pogleda. "Mora da ste medij." Osmehnuo mi se. "Moj otac, gospodin Delakroa, umro je pre mnogo godina." Vrteo je među prstima četkicu, nestrpljiv da nastavi s poslom."
"Mislim na vašeg pravog oca", rekoh, a lice mu potamne. "Govorim o knezu Taljeranu."
"Te glasine su potpuno neosnovane", odvrati on kratko.
"Koliko ja znam, nisu", rekoh. "Zovem se Mirela i dolazim iz Francuske da bih učinila nešto za šta ste mi vi potrebni. Ovo je moj sin Šarlot - vaš polubrat. A ovo je Šahin, naš vodič. Želim da pođete sa mnom u pustinju gde nameravam da rodnom tlu vratim nešto veoma vredno i moćno. Želim da vi oslikate mesto koje će služiti kao putokaz - i upozorenje svima onima koji se približe da ga štite bogovi."
Zatim sam mu ispričala celu priču.
Prošlo je mnogo nedelja pre no što smo stigli do Tasilija. Konačno smo, u skrovitoj pećini, pronašli mesto na kome smo sakrili figure. Ežen Delakroa je prvo sastrugao zid, a Šarlot ga je potom usmeravao dok je sa unutrašnje strane crtao palicu - a sa spoljašnje Belu Kraljicu u obliku labrysa koju je pridodao već postojećoj sceni lova.
Kada smo završili, Šahin je izvukao posudicu sa filozofskom vodom i lopticu praha koji smo uvili u pčelinji vosak kako bi se sporije rastopio, kao što je bilo propisano. Rastopili smo lopticu; zagledala sam se u posudu koju sam držala u ruci; Šahin i Taljeranova dva sina su me promatrali.
Setila sam se reči Paracelzusa, tog velikog alhemičara koji je jednom poverovao da je otkrio formulu: "Bićemo poput bogova", rekao je. Prinela sam posudu usnama - i ispila.

Kada se rep raspao i nestao, ugledali smo debeli talog crvenkasto crnog praha na dnu čaše. Zatim smo ga sastrugali i obmotali pčelinjim voskom i na kraju spustili u filozofsku vodu - tešku vodu.
Preostalo je samo još jedno pitanje: Ko će to ispiti?

Formulu smo završili 1830. godine. Iz knjiga smo saznali da ovaj napitak, ako smo negde pogrešili, može biti smrtonosan, umesto da podari večni život onome ko ga ispije. Postojao je još jedan problem. Ako je ono što smo imali predstavljalo pravi eliksir, figure smo smesta morali sakriti. Odlučila sam da se vratim u pustinju.

Napoleon je pao, vratio se, i pao zauvek. Na kraju je shvatio da ga je Taljeran izdao. "Gospodine", rekao mu je za vreme doručka jednog jutra, pred celim dvorom, "vi ste obično govno u svilenim čarapama." Ali Taljeran je tada već obezbedio figuru iz Rusije - crnu kraljicu. Zajedno s njom dao mi je još nešto veoma vredno: shemu šetnje konjem koju je izradio Amerikanac Bendžamin Frenklin, a koja je ukazivala na izgled formule.
Sa Šahinom i Šarlotom otišla sam u Grenobl, ponevši osam figura, tkaninu i nastojničin crtež table. Tu, na jugu Francuske, ne tako daleko od mesta gde je Igra prvi put započeta, pronašli smo čuvenog fizičara Žana Baptista Žozefa Furijea, koga su Šarlot i Šahin sreli u Egiptu. Iako smo imali mnogo figura, ipak nismo imali celinu. Prošlo je trideset godina pre no što smo dešifrovali formulu. Ali konačno smo ipak uspeli.
Jedne noći u tami Furijeove laboratorije, nas četvoro smo stajali i posmatrali kako filosofski kamen nastaje u retorti. Posle trideset godina i mnogih propalih pokušaja, konačno smo na pravi način prevalili svih šesnaest faza. To se zvalo venčanjem Crvenog Kralja i Bele Kraljice - bila je to tajna izgubljena pre hiljadu godina. Kalcinacija, oksidacija, kongelacija, fiksacija, solucija, digestija, destilacija, evaporacija, sublimacija, separacija, ekstrakcija, ceracija, fermentacija, putrifikacija, propagacija - i, najzad, projekcija. Posmatrali smo kako se isparljivi gasovi dižu iz kristala u čaši koja je sijala poput kakvog sazvežđa u Vaseljeni. Gasovi su, podižući se, obrazovali boje: ponoćno plavu, purpurnu, ružičastu, grimiznu, crvenu, narandžastu, žutu, zlatnu... To su zvali paunov rep - spektar vidljivih talasnih dužina. A ispod su bili talasi koji su se samo mogli čuti, ne i videti.

"Moraš preseći sve veze sa Napoleonom, jer određen mu je pad. Ako to učiniš, ostaćeš moćan tokom mnogih promena u svetu. Moraš učiniti još nešto - zarad Igre. Nagovoriti Aleksandra od Rusije da ti preda crnu kraljicu. Reci mu da dolaziš od mene. Sa onih sedam koje već imaš to će biti osam."
"Aleksandar?" ponovi Taljeran, gledajući me kroz gustu paru. "Zar i on ima jednu figuru? Ali zašto bi je dao meni?"
"Zauzvrat ćeš mu izručiti Napoleona", odgovori Šarlot.