Kratko pismo za dugi rastanak

Zašto uvek baš meni ljudi pričaju svoje povesti?“

Unutrašnji svet spoljašnjeg sveta unutrašnjeg sveta

Pošto je dete odmah bilo prinuđeno da radi u prirodi, ono nikad nije imalo pogled za prirodu, u najboljem slučaju samo kuriozan, za neki procep u steni, za šuplja stabla i za rupe u koje se moglo upasti, uopšte za svaku vrstu podzemnih jama. I šiblje me je privlačilo, kukuruzna polja, gusti lešnikovi grmovi, klisure i jaruge

vikali jedno na drugo, bar sa moje strane je svađa prelazila u citiranje svađe, ne zato što mi je izgledala smešna, nego zato što je sa govorenjem nešto kod mene najedanput postalo neozbiljno. Kasnije sam osetio, doduše još uvek usred neprijateljstva, da sam u sledećoj sekundi isto tako mogao da se smejem, i morao sam možda da se brzo nasmejem, ali ometali smo jedno drugo već tako što je svaki prekid, pa i pomirljivo smejanje, bio samo još uvredljiv za drugog.

Kada bih nekoga psovao, retko bih izdržao do kraja; govor me je ubrzo odobrovoljio, i prestao sam, i pomirio se. I kad smo Judita i

prema sebi se odnosi majčinski;

Čaplinova podrugljiva zluradost; pa, opet, način na koji tetoše samog sebe i

javljali su mi se sve više kao uzori detinjasto istrajnog, neljudskog života: zadihane, samo još mlatarajuće nakaze koje i svoje okruženje unakazuju, koje na sve, i stvari i ljude, gledaju samo ponizno.

tako što bih te malobrojne moguće postupke opisivao kao govoreći iz velikog iskustva

ovde, u okruženju koje jedva da sam poznavao, manjak znanja i doživljaja gonio me je da to prikrijem