Londonski mostovi

Kad se dam na posao, kad uronim u govna.

Razmišljao je o tome da sad više niko ne zna kako izgleda. Niko i nigde.

Zbog toga je počeo da se smeje, skoro se zacenivši. To je bila njegova kockica mozaika.

Možda zato što je nikad ne zoveš da ostane. Možda zato što samo bleneš u nju. Što to radiš? Znaš, ona bi mogla da bude prava za tebe. Ne raspravljaj se sa mnom. Plašiš je se, a to bi moglo da bude dobro.“

Ljude najviše plaši ono što ne razumeju.

Ljude najviše plaši ono što ne razumeju.

ga videli na recepciji, kao i dvojica

Ono čime se Sendi, kao istražitelj, izdvajala od drugih, bilo je to što razmišlja drukčije od svih. Istražuje i one oblasti u koje malo ko zalazi.

U tome je bila moja prednost: Ja sam đavo.

Na FBI-jevoj obuci u Kvantiku učili smo o principima ispitivanja kao RPM: racionalizacija, projekcija i minimalizacija.

Samo što niko ne bi mogao da pojmi Vukovu izuzetnu paranoju, nešto što mu je odavno urezano u dušu, i to nigde drugde do u Parizu. Nešto gotovo fizički, otrov u organizmu. Ahilova peta, kako je slutio. A ta paranoja, izvesnost prerane smrti, dovela ga je do određene strasti – ne može se reći baš ljubavi prema životu, već pre do potrebe da u njemu igra surovo, da pobeđuje po svaku cenu ili barem da nikad ne gubi.