Nikad više nećemo biti isti

Nekad sam se mogla osloniti na svoj unutrašnji osećaj i kliničku procenu kad uđem u sobu i osmotrim pacijenta, ali koronavirus ne zna za zakone. Ne podleže nikakvim pravilima.

Dva ili tri sata pošto sam stigla, dođe mi jedna od sestara. Pukla je, suze joj se slivaju niz upaljene obraze izbrazdane tragovima opreme. Gnev, osujećenost i tuga kroz jecaje izbijaju iz nje. To prepodne, povrh svega od poslednjih nekoliko dana, slomilo ju je. Zagrlila bih je, ali ne mogu.

„Sad shvatam da držanje emocija po strani može pomoći da se izgura smena i izdrži stres, ali moram ostati čovek da bih nastavio da radim.“ Tačno znam o čemu govori. Više nije najbitnije pregurati jedan dan ili nedelju; do guše smo u ovome, a kraj se ne nazire. Da bismo preživeli ovu pandemiju, mi lekari moramo osećati svaki trenutak – čak i ako ćemo ga zbog toga teže izdržati.

Ovaj virus je impulsivan, na neke se obrušava surovije nego na neke druge. Osećam pritisak sa svih strana – intenzivna nega je krcata, urgentni takođe – ovome se naprosto ne nazire kraj. Kad pomislim na to, obuzme me osećaj kao da se davim, i dođe mi da strgnem masku i pobegnem iz bolnice. Ali onda pokušam da ubedim sebe kako je ovo poput trčanja. Kad kreneš, pluća ti gore i bole te noge, ali kada ti korak uhvati ritam, počneš da se osećaš dobro i znaš da kilometrima možeš tako. Nadam se iz sve snage da će taj trenutak uskoro doći.

Nekad sam se mogla osloniti na svoj unutrašnji osećaj i kliničku procenu kad uđem u sobu i osmotrim pacijenta, ali koronavirus ne zna za zakone. Ne podleže nikakvim pravilima. Najneobičnije u vezi s ovom bolešću jeste to da mnogi dođu i razgovaraju s tobom, iako sve teže dišu. Mogu da govore, ali saturacija kiseonika im je zastrašujuće niska. Kako sati prolaze, sve im je gore, do tačke kad ih je neophodno intubirati.

„dok se ne nađeš u ovoj situaciji, ne možeš je u potpunosti razumeti.“ Čini se da ljudima užasno teško dopire do mozga kako će se situacija razvijati, bilo sutradan u susednom gradu ili za dve nedelje na drugoj obali Atlantika.

„Teško je ostati čovek, ali moram, ako hoću da nastavim da radim“, kaže Duka. „Sad shvatam da držanje emocija po strani može pomoći da se izgura smena i izdrži stres, ali moram ostati čovek da bih nastavio da radim.“ Tačno znam o čemu govori. Više nije najbitnije pregurati jedan dan ili nedelju; do guše smo u ovome, a kraj se ne nazire. Da bismo preživeli ovu pandemiju, mi lekari moramo osećati svaki trenutak – čak i ako ćemo ga zbog toga teže izdržati.

Ne možemo pouzdano predvideti ko će se oporaviti, a ko neće. Čini se da su svi podjednako ranjivi, stari i mladi. Političari, epidemiolozi, pa čak i lekari pričaju kako oboleli u svojim dvadesetim i tridesetim godinama već imaju hroničnih medicinskih problema ili su gojazni, ali još i ne zatvore usta, a ja moram da stavim mladog i zdravog pacijenta na respirator. Ovaj virus je impulsivan, na neke se obrušava surovije nego na neke druge.

dođu sposobni da govore, svaki sa svojom pričom

Ukažemo im pomoć – najbolju koju savremena medicina može pružiti – s aparatima za održavanje života, intravenskom infuzijom i svim mogućim lekovima. Unesemo se umom i dušom u nastojanje da ih spasemo. I onda vidim kako im se organizam ipak ugasi. Sami su. Ko zna koliko ću puta to videti i doći će do tačke kada postane otupljujuće. Više od svega pogađa me što ih ne pamtim kao pojedince, što ne ostaju detalji koji razlikuju čoveka od onoga pre i posle njega, zato što svi stižu ovamo bolesni, s istim simptomima, s istom istorijom, sve dok se ne sliju u jedno, postavši samo zadihana tela. A to što sam poslednja koju vide pre no što zauvek sklope oči – ja, a ne neko od njihove porodice – i to što ih neću upamtiti, zato što će uslediti još stotine istih kao oni – to će postati svakodnevica.