Ја заправо верујем, мада из принципа то нећу признати њој, да има и оних другачијих, угрожених врста, али и даље сасвим виталних, добрих, наивних душа, које се још увек држе уверења, да негде тамо постоји неко ко ће одговорити на њихову искреност, бити им сличан, разумети их, пружити им прилику да пусте сву ту љубав коју носе у себи на слободу. Постоје ти чудни људи који верују у доброту, у срећу, у сродне душе, који од некуд црпе та снажна осећања, и који не желе да се уклопе по сваку цену. Баксуз, какав почињем да верујем да јесам, наишао сам баш на такву девојку. Сав мој вишегодишњи труд прети да се сасвим распадне пред мојим очима, пред њом. Морам да је поближе проучим, да тестирам њен утицај на мене. Да се потрудим да је не повредим. С друге стране, шта је најгоре што може да ми се деси, да почнем да осећам нешто? Тешко. Јако тешко.