Lutka od porcelana

Sad sam već navikla na duhove. Čula sam ih ovde u prestonici, u smehu dece koja se igraju svojim drvenim štapovima na zaleđenoj reci Moskvi. Opažala sam ih u šiparicama ispred radnji, sa onim sveznajućim osmesima i karakterističnim prenemaganjem. Ti duhovi i dalje žive u svima; svuda ih vidim. Ne plaše me.

Nema ništa jače od ona dva ratnika: od strpljenja i vremena; oni sve urade…

Tako se malo puteva prešlo,

tol’ko se grešaka počinilo.

sergej jesenjin

„Moja majka je govorila da je sećanje strani predmet u telu“, odgovara. „Misliš da je sastavni deo tebe. Da je nerazdvojivo od tebe. Ali čim ga ukloniš, sagledaš ga i shvatiš šta je. Zato je mama čitavog života pisala dnevnik. Ako ga izbaciš iz sebe, ne može da te razori iznutra! Ali moraš ga iščupati!“

Po tome što s vremenom raste, svakog dana je za trun veća, za trun jača, niko je ne primećuje, i na kraju bude sve što vidiš, poput belih noći u Sankt Peterburgu. Na kraju postane prosto životna činjenica.

Ljubav ne bi smela da bude pomama, rekla je svojevremeno mama. U jednoj od onih malobrojnih prilika kad je pogledala u Tonju dok govori. Pravu ljubav ćeš poznati po tome što je tiha. Po tome što s vremenom raste, svakog dana je za trun veća, za trun jača, niko je ne primećuje, i na kraju bude sve što vidiš, poput belih noći u Sankt Peterburgu.

kako recituje: Drag čovek može se voleti ljudskom ljubavlju; a samo se neprijatelj može voleti ljubavlju božanskom…

Strpljenje i vreme; oni sve urade…

kad dozvoliš sebi da se zapitaš, kako je govorila mama, još će se hiljadu pitanja otvoriti i raširiti, kao cveće na suncu. Biće nezaustavljiva.

ravu ljubav ćeš poznati po tome što je tiha. Po tome što s vremenom raste, svakog dana je za trun veća, za trun jača, niko je ne primećuje, i na kraju bude sve što vidiš, poput belih noći u Sankt Peterburgu. Na kraju postane prosto životna činjenica.