Odrasla deca emocionalno nezrelih roditelja

Emocionalna usamljenost je toliko uznemirujuća da će dete koje je doživljava uraditi sve što je potrebno da uspostavi neku vrstu veze sa roditeljem. Ova deca će možda naučiti da tuđe potrebe stavljaju na prvo mesto kao naknadu za uspostavljanje nekog odnosa. Umesto da očekuju da će im drugi pružiti podršku ili pokazati interesovanje za njih, ona mogu preuzeti ulogu pomaganja drugima, ubeđujući sve oko sebe da imaju malo svojih emocionalnih potreba. Nažalost, ovo teži stvaranju još veće usamljenosti, s obzirom na to da prikrivanje najdubljih potreba sprečava istinsko povezivanje sa drugima.

Usled nedostatka adekvatne podrške roditelja ili povezanosti s njima, mnoga deca jedva čekaju da ostave detinjstvo iza sebe. Oni rešenje vide u tome da što pre odrastu i postanu sami sebi dovoljni. Takva deca postaju sposobnija od svojih vršnjaka, ali u biti usamljena. Neretko u odraslo doba uđu prerano, tako što pronađu posao što je pre moguće, postanu seksualno aktivni, zatim mladi stupe u brak, ili se prijave za vojsku. Kao da time poručuju: Pošto se već staram o sebi, zašto ne bih iskoristio ostale pogodnosti brzog odrastanja? Unapred se raduju odraslom dobu, verujući da im to donosi slobodu i priliku da negde pripadaju. Nažalost, u žurbi da napuste dom, mogu se venčati sa pogrešnom osobom, tolerisati iskorišćavanje ili mogu ostati na poslu koji im više uzima nego što pruža. Često se pomire s činjenicom da su emocionalno usamljeni u vezi, jer im to deluje normalno, poput onoga što su imali kod kuće u detinjstvu.

Kao roditelji, emocionalno nezreli ljudi traže od svoje dece da igraju odgovarajuću ulogu, koja uključuje njihovo poštovanje i poslušnost.

Nesinhronizovani sa iskustvom svog deteta, ne prilagođavaju se njihovim potrebama; naprotiv, oni guraju svoje dete prema onome što sami misle da bi ono trebalo da radi. Rezultat toga je da deca motivisanih roditelja uvek osećaju da bi trebalo da rade više, ili da rade nešto drugo u odnosu na ono što već rade.

Da pojasnim, neće vam pomoći saopštavanje svojih osećanja drugoj osobi, već saznanje šta zaista osećate. Priznavanje tih osećanja i njihovo glasno izražavanje može biti dovoljno da dođe do velike promene i da povratite emocionalni mir.

osećala se ponosnom što je jedina u porodici bila spremna da istraži svoju patnju kako bi pronašla zdraviji način funkcionisanja.

Takođe, poljski psihijatar Kazimjež Dabrovski (1972) izneo je teoriju da je emocionalni stres potencijalno znak razvoja, a ne nužno bolesti. Verovao je da psihološki simptomi potiču iz novoaktivirane snažne potrebe za promenom i rastom, te je skovao termin „pozitivna dezintegracija”, kako bi opisao trenutke kada se iznutra slamamo kako bismo mogli da se reorganizujemo i manifestujemo kao emocionalno složenija bića.

Razvojni psiholog Žan Pijaže (1963) uočio je da se ljudi moraju osloboditi starih mentalnih obrazaca da bi se stvorio novi, oko novootkrivenih saznanja. Taj unutrašnji preokret ključan je za kontinuirani intelektualni razvoj.

Psihološki razvoj često otkriva neke prilično uznemirujuće istine u vezi s našim ophođenjem prema sopstvenom životu.

Osećajna majka, naoružana ovim razumevanjem i empatijom, može dobro da tempira svoje interakcije i da se bavi svojom bebom, tako da su njene reakcije prikladne – po vrsti i kvalitetu – i blagovremene.”

Zapamtite, vaša dobrota kao osobe ne zavisi od toga koliko dajete u odnosima i nije sebično postavljati granice onima koji uzimaju i uzimaju bez kraja.