Zamišljam svoju mamu kraj mene, njenu ruku na svom ramenu. To me više ne boli. Ne umem da kažem otkad je uspomena na nju počela da me umiruje. Bol kao da se iskrala na vrhovima prstiju. Najpre se toliko naviknemo na nju da ona postane naš sastavni deo. I onda, jednog dana, shvatimo da je nestala, ustupajući mesto nekim ožiljcima i brojnim lepim uspomenama. Trenuci u kojima mislim na svoju mamu postali su gotovo podnošljivi, jer je čine i dalje živom.