Verenici

zdravoga razuma bilo je, ali se uplašeno krio od javnoga mišljenja.

beše ispred njih, ali se nije udaljavao od gomile, a to je ono što navlači nesreće i često ubija uvažavanje stečeno na druge načine.

Ali mi ljudi svi smo takvi: bunimo se jetko i besno protiv osrednjih zala, a ćuteći savijemo šiju pred najvećim; trpimo, ne podavši se nego zaglupevši, vrhunac onoga što smo isprva nazivali nesnosnim.

Moramo strogo zahtevati od drugih ono što bogzna da li bismo sami s gotovošću dali; moramo suditi, opominjati, koriti, a bogzna šta bismo sami uradili u istoj prilici, šta smo u ranijim prilikama uradili! Ali teško pravdi kad bih ja morao uzeti svoju slabost za merilo tuđoj dužnosti, za pravilo svojim poukama! A opet je nesumnjivo da ja uz pouke moram i primerom prednjačiti; ne smem se izjednačiti s onim koji druge pretovaruje bremenom, a sam neće ništa da digne

pozne mudrosti pune su sve jaruge.

Prijateljstvo je od najvećih uteha u ovom životu; a prijateljstvu je najveća uteha to što imamo nekoga kome ćemo poveriti svoju tajnu. Ali prijatelji nisu po dvoje i dvoje, kao verenici; obično svako ima više od jednoga prijatelja, a to sastavlja čitav lanac kome niko ne može naći kraja. Stoga kad jedan prijatelj potraži sebi onu utehu da neku tajnu poveri svom prijatelju, ovome se odmah prohte da i on potraži sebi tu istu utehu. Doduše, prijatelj prijatelja moli da nikome ništa ne kaže; i kad bi se ta molba strogo uzela, onda bi odmah bio prekinut niz prijateljskih uteha. Ali je opšti običaj zaveo da ona molba obavezuje samo da se tajna, nikome drugome ne poveri osim jedino onako isto pouzdanom prijatelju, kom se takođe postavi pogodba da nikome ništa ne kaže. I tako, od pouzdana prijatelja do pouzdana prijatelja, tajna putuje, putuje onim beskrajnim lancem dok ne dospe do ušiju onoga ili onih od kojih je osobito krio tajnu onaj koji je nju prvi poverio svome prijatelju.

Doduše, taj je sveštenik znao da je nepoverenje najpotrebnija vrlina u ovoj njegovoj ulozi, te mu je osnovno pravilo bilo da ne poveruje olako onakvim izjavama i da bude na oprezu protiv svakog predubeđenja; ali pored svega toga, odsečne i pouzdane reči neke ugledne ličnosti, u svim prilikama, skoro uvek svojom bojom oboje misli onoga ko ih sluša.

Zbogom, brda koja ničete iz vode i dižete se u nebesa; nejednaki vrhovi, znani onome koji je među vama rastao i utisnuti u njegovoj pameti kao i lica njegovih milih; potoci, čiji žubor raspoznaje kao glasove svojih ukućana; rasturene kuće što se belite po padini kao stada na paši: zbogom! Kako je težak odlazak onome koji je među vama odrastao! I u pameti onoga koji dobrovoljno od vas odlazi da drugde traži sreću poružne u tom času svi njegovi snovi o bogatstvu; on se čudi kako vas je mogao ostaviti i vratio bi se natrag kad ne bi mislio da će jednoga dana bogat opet k vama doći. Što se dalje spušta u ravnicu, oko mu se, umorno i tužno, odvraća od one prostrane jednolikosti; vazduh mu je težak i mrtav; žalostan i rasejan zalazi u bučne gradove; kuća do kuće, splet ulica, čini mu se da ga dave; i pred zgradama kojima se stranci dive on samo misli, s nemirnom čežnjom, na njivicu u svom selu, na kućicu koju je odavno zapazio i koju će kupiti kad se bogat vrati među svoja brda.