I ovo će proći

Oduvek sam smatrala da oni što kažu „mnogo te volim“ zapravo vole malo ili možda dodaju „mnogo“, što u tom slučaju znači „malo“, iz nesigurnosti ili bojazni da „volim te“ nije dovoljno ubedljivo, a to je jedini pravi način da se kaže „volim te“. Ono „mnogo“ pomaže da se „volim te“ pretvori u nešto prikladno za sav svet, a zapravo gotovo nikad to nije. „Volim te“, te čarobne reči koje mogu da te preobrate u psa, u božanstvo, u ludaka, u senu.

Bio jednom davno i negde daleko, možda u Kini, neki moćan, pametan i milostiv car koji je jednog dana okupio sve mudrace svog carstva, filozofe, matematičare, naučnike, pesnike i rekao im: „Želim kratku rečenicu koja će poslužiti u svim mogućim okolnostima.“ Mudraci su se povukli i mesecima razmišljali. Na kraju su se vratili i rekli caru: „Smislili smo rečenicu i ona glasi: ’I ovo će proći’.“ Pa su dodali: „Bol i tuga prolaze, kao što prolaze radost i sreća.“

Ne ljuti se, što god da radim i što god da kažem, Santi se nikad ne ljuti na mene, verujem da smatra da su moji bezobrazluci i naprasitost cena koju plaća zbog nejednakosti naše veze, ne obraća pažnju na to da se ono što se ne dâ ne može ni izgubiti i da ću, ako se jednog dana rastanemo, ja izgubiti manje nego on.

Ponekad zavidim muškim prijateljstvima, koja gledana sa strane izgledaju kao ravniji i jednostavniji put od prijateljstva među ženama. Naše je kao večita veridba, puna nezgoda, snažna i strasna, dok njihovo obično pre liči na skladan brak, možda bez velikih emocija, ali i bez velikih uspona i padova

Uopšte, mislim da je o ljudima bolje znati što manje. U svakom slučaju, pre ili kasnije se pokaže kakvi su, to je samo pitanje vremena i držanja otvorenih očiju i ušiju.

I dalje volim sve one koje sam jednom volela, ne mogu da izbegnem da vidim, preko svih izdaja i mnoštva neverstava ličnih i tuđih, neizmenjeno i jasno nekog iz vremena pre nego što se sve pretvorilo u pepeo. Iz nekog glupog junaštva, ne odričem se nijedne ljubavi i nijedne rane. Bilo bi to kao da se odreknem sebe same.

„Mislim da sam umorna.“

„Od čega si umorna?“

„Ne znam. Od svega. Od dana. Od leta koje je sasvim zamorno. Mislim da mi nedostaje san.“

Možda je najuzvišenije osećanje koje se može osetiti prema nekome uvažavanje, pre nego ljubav ili obožavanje.

Zato što prolazim tlom živih, manje-više veselo, manje-više sama, ali uvek prošetam tamo gde si ti.

Volela bih da sam umrla s tobom, u istoj sobi, u istom trenutku, a ne sutradan ujutro, kad si ti već bila mrtva. Volela bih da sam bila tamo i držala te za ruku za naš kraj.